Социолошко друштво Србије 1975-1991

Ово је био период изразитог успона нашег Друштва, које је разгранало своје делатности како на стручном, тако и на општедруштвеном плану.

У априлу 1975. године на дужност је ступила нова Управа, на челу са Живаном Танићем. То је била једна од предузимљивијих и активнијих управа у историји друштва. „Активност Друштва је у овим годинама била толико интензивна да је од почетка 1975. године до краја 1977. године одржано чак седам стручних скупова са темама из врло различитих области социологије“ (Илић, 172). То су:

  1. Теоријско и емпиријско проучавање друштвене структуре Југославије;
  2. Настава социологије на факултетима у СР Србији;
  3. Формирање социолога и њихово запошљавање;
  4. Социолошка истраживања и планирања друштвеног развоја;
  5. Радна организација и друштвена околина;
  6. Социолошке методе у проучавању социјалне политике;
  7. Друштвене промене на селу и средњорочни план развоја.

„Расправе на овим скуповим су биле вођене на основу писаних саопштења која су на време достављана свим члановима Друштва“, каже се у извештају о раду СДС 1975-1977. (Социолошки преглед 1/1977, стр. 139-144). „Већина ових саопштења имала је карактер истраживачких радова и заснивала се на елаборацији и анализи емпиријских чињеница. Финансијске издатке за такве радове, као и за организацију стручних скупова, покривали су Републичка заједница науке, Марксистички центар у Бору и РТБ, као и Завод за социјалну политику“ (141).

Живан Танић,
председник ССД (1975-1977)

Тако је у Бору, 14. и 15. септембра 1977, одржана конференција под називом: Организација удруженог рада и друштвена околина. Поднето је десет реферата, а у Социолошком прегледу 1-3/1976 објављена су саопштења Владимира Милановића, Живана Танића, Стане Можина, Данила Ж. Марковића и Вере Танасијевић/Живојина Којића. У Ивањици је, 23. и 24. априла 1977. уприличена конференција Друштвене промене на селу и средњорочни план развоја. Поднето је тридесетак саопштења, а објављени су реферати Војина Радомировића, Јована В. Ћирића и Мирослава Живковића (у Социолошком прегледу 1/1977), Руже Петровић, Раде Борели, Милоша Немањића и Рада В. Познанића (у Социолошком прегледу 2-3/1977).

Лого СДС

Стручни скуп Социологија као наука и струка реализован је кроз три састанка, на којима су поднета следећа уводна саопштења:

  1. Миодраг Ранковић и Милош Марјановић: „Настава социологије на универзитетима у Београду, Нишу и Новом Саду“ (објављено у Социолошком прегледу, 2-3/1975, стр. 5-24), 2. децембар 1975;
  2. Загорка Голубовић, Ђорђије Ускоковић, Миодраг Стојановић и Аљоша Мимица: „Анализа радова о структури југословенског друштва“, фебруар 1976;
  3. Мирослав Радовановић, „Формирање социологије и професије социолога у нашем друштву“, фебруар 1976.

Ђорђије Ускоковић,
главни уредник Социолошког прегледа (1975-76)

Такође је у новембру 1975. године уприличен разговор на тему „Социолошки аспекти друштвеног планирања“. Уводна излагања имали су Мирослав Живковић, Силвано Болчић и Сретен Вујовић. Разговарало се и о следећим књигама:

Март, 1976. године:

  1. Александар Спасић „Јавни односи“ (1972);
  2. Франц Врега „Друштвено комуницирање“ (1975);
  3. Александар Тодоровић „Масовне комуникације, научно сазнање и природне науке“ (1976).

Јун, 1976. године:

  1. Живан Танић „Сељаци на европским раскрсницама: анализа економских миграција“ (1974);
  2. Владимир Гречић „Савремене миграције радне снаге у Европи“ (1975).

Децембар, 1976. године:

  1. Макс Вебер „Привреда и друштво“ (1976) – уводна излагања су имали Миодраг Ранковић и Мирослав Јанићијевић.

Јануар, 1977. године:

  1. Радомир Лукић „Социологија морала“ (1976).

Изглед Социолошког прегледа 1976-1982

У периоду 1975-1977. године основане су, или поновно активиране, и четири секције (уз оне које су се помињале у Статуту СДС, чл. 35: за социологију кулутре, за социологију професија, за социологију насеља и секција наставника социологије):

  1. Секција за масовне комуникације (председник Мирослав Ђорђевић);
  2. Секција за социјалну политику (председник Александра Митровић);
  3. Секција за социологију села (председник Војин Радомировић);
  4. Секција за социологију рада (није познато ко је био први председник).

Током 1977. године рађено је на оживљавању огранака у Нишу и Крагујевцу. За оживљавање огранка у Крагујевцу задужен је био Станоје Петровић, а за огранак у Нишу, Јован Ћирић. У извештају о раду СДС 1975-1977. године, поднетом на Скупштини СДС у Ивањици, 23. априла 1977. (Социолошки преглед 1/1977, стр. 139-144), каже се још и ово: „Успостављање потпуне евиденције чланова СДС изгледа да је непремостива тешкоћа. Управни одбор се до сада три пута обраћао свим лицима за које је знао да се баве социологијом како би обновили или засновали своје чланство. Резултат је био делимичан, јер поред нехата вероватно да постоје и други лични разлози зашто велики број социолога не жели да се учлани у своју професионалну организацију или да са њом води преписку“ (140).

Милосав Јанићијевић и Велимир Томановић (у средини)

на конференцији у Опатији 1975. године.

Ти разлози, може се претпоставити, јесте што су социолози и њихова организација тих година били на политичком удару (због Праксис групе; видети: Српско социолошко друштво 1961-1974). Петоро чланова Катедре за социологију Филозофског факултета у Београду, посебном одлуком Скупштине СР Србије, 1975, удаљени су са факултета. То су били: професори Љубомир Тадић и Загорка Голубовић, доцент Драгољуб Мићуновић и асистенти Триво Инђић и Небојша Попов. Нешто доцније (1981), са Правног факултета у Новом Саду одстрањен је социолог Ласло Секељ. Стога су се многи социолози, поготово из унутрашњости, бојали да одржавају контакте са својом организацијом. „Због тога што су они (пракисиовци – С. А) били на партијском удару“, каже Владимир Милић, „трпели су сви други социолози, чак и они који нису делили њихова становишта али из колегијалних разлога нису хтели да се дистанцирају. Многе генерације социолога су маргинализоване“.

Нешто доцније, у Друштво су долазили појединци и по политичком задатку. Тако Слободан Бакић, у Социолошком прегледу (3-4/1979) пише: „Не тако давно, били смо сведоци ситуације када су колеге и „колеге“ долазиле „по задатку“ у Социолошко друштво само онда када је у питању било расправљање и гласање (тј. надгласавање) у „спорним“ случајевима. На ранијим или каснијим стручним састанцима нисмо имали прилике да их видимо“ (123).

У извештају се још каже да „уколико се примене статутарни критеријуми (тј. плаћена чланарина за последње две године), Социолошко друштво Србије данас броји 84 члана“ (140). Ипак, чак 56 чланова је присуствовало Скупштини која се држала у Ивањици, 24. априла 1977. године, што показује постојање довољне „критичне масе“ за озбиљан рад. За новог председника СДС тада је изабрана Анђелка Милић.

Анђелка Милић,
председник ССД (1977-1979)
(сликано 1985)

У раздобљу 1977-1979. Управа СДС је уприличила више стручних састанака. Разговарало се, између осталог, и о следећим књигама:

  1. Едвард Кардељ: Правци развоја социјалистичког система социјалистичког самоуправљања (1977);
  2. Михаило Поповић и сар.: Друштвени слојеви и друштвена свест (1977);
  3. Т. Б. Ботомор: Социологија као друштвена критика (1977);
  4. Миодраг Ранковић и сар.: Маса у социолошкој теорији (1977);
  5. Ружа Петровић: Друштво и становништво (1978);
  6. Фирдус Џинић и Љиљана Баћевић: Масовно комуницирање у СР Србији (1977).

Организовано је стручно саветовање на тему Методолошки проблеми у социолошким истраживањима, 23. децембра 1978, поднети су реферати Силвана Болчића (објављен раније у Гледиштима 3/1976) и Владимира Милића (објављен доцније у Социолошком прегледу, 1-2/1978), а приспело је и писмено саопштење Зорана Славујевића (објављено у истом броју Социолошког прегледа). У дискусији, коју је, у истом часопису, пренео Данило Мркшић, учествовали су и: Милосав Јанићијевић, Марија Богдановић, Фирдус Џинић, Михаило Поповић, Владимир Штамбук, Милорад Крнета, Живан Танић, Владимир Гоати и Мирослав Печујлић.

Милосав Јанићијевић,
главни ко-уредник Социолошког прегледа (1975-76)
(заједно са Слободаном Бакићем).

Секција за социологију рада организовала је трећу по реду конференцију „Социолог у удруженом раду“ (Нишка Бања, април 1977.), која је оцењена као „запажена“ (Извештај о раду СДС 1977-1979). Четврта конференција, на тему „Социолошки аспекти продуктивности рада“, одржана је у Лесковцу, 20. и 21. априла 1979. године, са 26 саопштења. Секција је, у раздобљу 1971-1981, одржала укупно шест таквих скупова, а реферати са њих су објављивани, између осталог, и у Социолошком прегледу. Секција је предложила Скупштини СДС, која је одржана 19. марта 1979. године, и оснивање новог часописа: Социологија рада. Скупштина је то прихватила, а већ након месец дана се појавио први и једни број овог часописа (дељен је на конферецнији у Лесковцу). Његов главни уредник био је Данило Ж. Марковић, председник Секције, а директор и одговорни уредник Саша М. Михајловић. Марковић је убрзо отишао, за дуже време, на научно усавршавање у Русију, напустивши и место председника Секције. Његовим одласком знатно су смањене могућности обезбеђења додатних средстава за још један социолопки часопис (јер су средства и за Социолошки преглед једва изналажена), што је био главни разлог брзог гашења Социологије рада. Уместо овог часописа, гласило Секције за социологију рада, која је била врло активна и током целих осамдесетих, постао је Социолошки билтен.

Секција за социјалну политику уприличила је расправу о новом Закону о породици (јануар 1978). Реактивирана је и Секција средњошколских наставника социолиогије, за чијег председника је изабран Борислав Џуверовић (јануара 1978). У овом периоду је дошло до реформе средњег образовања („усмерено образовање“), па се Друштво борило да нови предмет Марксизам и социјалистичко самоуправљање не истисне сасвим социологију, као и да социолози могу да предају марксизам (што у нацрту реформе није било у потпуности омогућено).

Омаж првом броју Социолошког прегледа,
на четрдесетогодишњицу излажења, у броју 3/1978.

Број 3 за 1978. Социолошког прегледа представља својеврстан омаж првом броју из 1938. године. Осим што је на насловној страни штампано заглавље предратне свеске, објављени су, на самом почетку ове свеске часописа, разговори чланова редакције са Јованом Ђорђевићем, Михаилом Константиновићем, Николом Вучом, Драгославом Јанковићем и Божидаром Марковићем. У њима су изнета сећања на тај, утемељивачки период у развоју српске социологије, а посебно на деловање Друштва за социологију и друштвене науке (1935-1941). Тиме је још једном потврђен симболички континуитет, али овога путе не само часописа, већ и социолошког друштва са предратним, Тасићевим удружењем.

Учесници једне међународне конференције (крајем седамдесетих):
у средини Војин Милић,

десно од њега Слободан Бакић и Милосав Милосављевић
(Извор: Легат Војина Милића)

СДС се посебно ангажовао око одласка српских социолога на конгрес ИСА у Упсали (14-19. августа 1978). Активност ЈУС-а на том пољу потпуно је заказала (како стоји у Извештају о раду СДС 1977-1979), па је «СДС самостално организовало долазак својих чланова, припремило публикацију (између 1-3/1977 и 1-2/1978 изашао је посебан број Социолошког прегледа на енглеском језику – С. А), и било, као последица тога, и најбоље репрезентовано на конгресу у Упсали» (Извештај, исто). Реферати Марије Богдановић и Владимира Штамбука (на српском) објављени су и у Социолошком прегледу 3/1978, а након Конгреса уприличен је стручни скуп, 24. октобра 1978. године, на коме су учесници из Србије детаљно известили о раду Конгреса. Та излагања – Милосава Јанићијевића, Марије Богдановић, Слободана Бакића, Владимира Гоатија, Силвана Болчића и Оливере Бурић – такође су објављена у Социолошком прегледу 3/1978.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је Ruza_Petrovic.jpg

Ружа Петровић,
председник СДС

1979-1981.

У Крагујевцу је, 18-20. марта 1979. године, одржана научна конференција СДС „Образовање као израз и чинилац друштвених промена“. Неки реферати су објављени и у Социолошком прегледу (рецимо, саопштење Силвије Здравковић у 2/1979, а Војина Радомировића у 2/1980). У оквиру конференције је одржана и скупштина СДС (19. марта 1979. године). На њој је констатовано да је на списку чланова СДС укупно 237 социолога, док је уплатило чланарину бар једном у протеклом двогодишњем периоду 99 чланова. За новог председника СДС изабарана је Ружа Петровић, а за заменика Влајко Петковић.

У Београду је, 28. маја 1980. године, (ре)основана Секција за урбану социологију. За њеног председника је изабран Сретен Вујовић, а овај састанак је послужио и за расправу о теми „Град и социјална патологија“ (уводно излагање имао је Драган Радуловић). На другом састанку Секције, пошто се дошло до сазнања да и Урбанистички савез Србије има намеру да оснује секцију са истим именом, одлучено је да се створи заједничка секција два друштва, са истим председником. На трећем састанку Секције расправљало се о теми Нехигијенска насеља у Београд (уводничар Сретен Вујовић).

Образац пријаве за учешће на

Шестом научно-стручном скупу
Секције за социологију рада (1981)

У том раздобљу, активне су још биле и Секција за социјалну политику, Секција за масовне комуникације и Секција за социологију рада. Ова последња је организовала, 1980. године у Нишу, своју пету стручну конференцију, са 20 реферата и преко 50 учесника. Тада је, на лични захтев због одласка на научно усавршавање у Русију, разрешен дужности председника Данило Ж. Марковић, а за новог председника Секција изабран је Мирослав Радовановић. Шеста стручна конференција Секције за социологију рада уприличена је у Бањи Ковиљачи, 22-24. октобра 1981. године, са 23 реферата и око 50 учесника. Тада је усвојен и Кодекс професионалне етике социолога рада, као и Правилник о организацији и Раду Секције СДС за социологију рада. Изабран је нови председник Секције, Зоран Манојловић. Седма конференција одржана је у Јагодини, 24. и 25. септембра 1982. године, са 10 референата и око 60 учесника. Радови са овог скупа су штампани у Социолошком билтену, бр. 3 и 4-5 за 1982. (који је постао гласило Секције). На овој конференцији Секција је постала оснивач Југословенске секције за социологију рада и професија, за чијег председника је изабран Мирослав Радовановић (Социолошки преглед, 3/1982, стр. 137). Председник српске Секције остао је Зоран Манојловић.

Секција за социјалну политику и социјалну заштиту расправљала је о књизи Оливере Бурић и сар. „Породица и друштвени систем“ (1980). Разговарала је и о резултатима истраживања социјалних проблема инвалида, а један састанак је био посвећен и проблемима старих на селу, о којима су управо биле објављене две књиге (Петар Манојловић „Стари на селу и њихови социјални проблеми“, 1980, и Градимир Зајић „Старачка домаћинства на селу“, 1980). Разговарали су и са социологом из Норвешеке, Руне Фјолдом.

СДС је, 11. маја 1981. године, основао и Секцију за социјалну патологију и друштвене девијације. Ова секција је одржала стручни скуп на тему „Проституција и друштвени положај жена“, затим разговор о новим књигама из области друштвени девијација, као и скуп „Друштвени положај инвалида“ (21. септембра 1981. године). Такође је, 16. маја 1981. године, основана и Секција за социологију културе, а први председник је постао Милош Немањић. У секцијама СДС радило је између 20 и 50 чланова (Извештај о раду СДС 1979-1981, објављен у Социолошком прегледу 1-2/1981, стр. 181-183). Активна су била и два огранка, Јужноморавски (са седиштем и Нишу) и Подрињско-колубарски (са седиштем у Лозници). Шумадијски огранак (са седиштем у Крагујевцу) у овом периоду није показивао посебну активност.

Слободан Бакић,
председник СДС 1981-1982.

Организована је и међународна конференција са социолозима из Румуније, на тему „Друштвени развој и друштвене промене“, фебруара 1981. године. Конференција је у јавности била „веома запажена, захваљујући томе што јој је телевизија посветила неколико емисија“ (Извештај), а 14 реферата (5 румунских и 9 српских социолога) објављени су у Социолошком прегледу (1-2/1981). Неколико месеци након овога, Друштво је одржало и мањи научни скуп са сличном темом: Друштвени развој и социолошка истраживања, маја 1981. године, у Доњем Милановцу. Уприличен је, по други пут, и разговор о књизи Михаила Поповића и сар.: Друштвени слојеви и друштвена свест (1977).

Број активних чланова Друштва, „оних који плаћају чланарину и учествују у стручним делатностима“, повећао се на 120. Број социолога који повремено учествују у активностима Друштва, али не плаћају чланарину процењен је на око 500 (Извештај, исто). Нови председник друштва, изабран 16. маја 1981. године, на Скупштини СДС у Доњем Милановцу, постао је Слободан Бакић. Трагично је, међутим, изгубио живот већ после годину дана, 22. априла 1982. године. Након тога је за вршиоца дужности Председника СДС изабран Сретен Вујовић, да би, у децембру 1982, на то место дошао Мирослав С. Ђорђевић. Због подељености гласова на скупштини Друштва у Аранђеловцу, 14. маја 1983. године, избор између двојице кандидата извршило је Председништво СДС, на својој првој седници. Ђорђевић је тада изабран за председника СДС и остао на тој дужности до 30. марта 1985, када је одржана скупштина СДС у Београду.

У овом периоду основане су: Секција за социологију културе (16. маја 1981. године, председник Милош Немањић), Секција за социологију миграције (20. јануара 1983. године, председник Милена Давидовић), Секција за латиноамеричке студије (1983, председник Мило Петровић) и Секција за истраживање социјалних покрета (1982, председник Божидар Јакшић). Ова последња секција је била врло активна, па је уприличила предавања Владимира Гоатија „О појму социјалног покрета“ и Љубомира Тадића „Демократија и тоталитаризам“ (штампно, доцније, у Социолошком прегледу, 3-4/1983), као и разговор о књизи Ласла Секеља „О анархизму“.

Борисав Џуверовић,
главни уредник Социолошког прегледа

(1981-1983)

Секција за урбану социологију наставила је са радом, па је разговарала о књигама Мирослава Живковића „Прилог југословенској урбаној социологији“ (1981) и Сретена Вујовића „Град и друштво“ (1982). Заједно с Центром за филозофију и друштвену теорију ИДН, Секција је уприличила састанак на ком су уводна излагања на тему „Урбанизација и преовлађујући друштвени односи“ поднели социолози из Загреба, Владимир Леј и Душица Сеферагић.

Секција за социологију рада у овом периоду је уприличила четири трибине:

  1. Информисање у удруженом раду;
  2. Самоуправљање и структура моћи (заједно са Центром за филозофију и друштвену теорију ИДН);
  3. Деоба рада и алијенација (заједно са Центром за филозофију и друштвену теорију ИДН);
  4. Руководства и руковођења у удруженом раду (заједно са фабриком Крушик из Ваљева).

Секција за социологију девијација (председник Иван Јанковић) уприличила је предавање америчког професора Алена Лиске (Allen E. Liska), са Државног универзитета Њујорк, 27. септембра 1983. године, на тему „Криве перцепције криминала и њихове друштвене последице“.

Изглед Социолошког прегледа 1983-1991. (дизајн Стјепан Мимица)
Уз мање модификације (различите боје по годиштима и спуштање имена часописа ка средини странице), тај изглед је остао практично све до 1998. године.

Секција за социјалну политку и социјалну заштиту је, 28. децембра 1982, угостила Хилде фон Балусек (Hilde von Balluseck), социолошкињу из Високе школе за социјални рад и социјалну политику, из Берлина.

Уз огранке у Нишу (Јужноморавски) и Лозници (Дринско-колубарски), поново су активирани и огранци у Крагујевцу (Шумадијски) и Крушевцу (Западноморавски), као и у Ужицу (председник Иван Арсић).

У Београду је 20. децембра 1982. године одржан научни скуп Српског социолошког друштва (Социолошки преглед, 3/82, стр. 146) „Социологија и друштвена пракса“, на коме је поднето 10 реферата, припремљних за Конгрес ИСА у Мексику (X ISA World Congress of Sociology) августа 1982. године, „али су због тешких материјалних прилика на овом Конгресу саопштена само три реферата“ (147). Аутори и називи реферата су:

  1. Милосав Јанићијевић: Социолошке теорије глоболног друштва;
  2. Владимир Штанбук: Социјализам – противуречности циљева и промена;
  3. Загорка Голубовић: Радничка партиципација и могућности дезалијенације радних односа;
  4. Љубиша Крстић (Ниш): Научно-технички прогрес и хуманизација рада;
  5. Бошко Прокић (Ниш): Самоуправљање у друштвеним службама Југославије;
  6. Милан Недељковић (Крушевац): Социолошко сазнање као извор јачања самоуправне друштвене моћи;
  7. Мирослав Радовановић: Делатни приступ социјатној заштити и социјалној политици у Југославији;
  8. Анђлека Милић: Друштвене промене и промене у саставу домаћинстава и породица у Југославији;
  9. Угљеша Звекић: Лажна дилема: Између бирократа и професионалаца – анализа улоге судије;
  10. Мирослав Ахтик: Нехумани односи у браку.

Аљоша Мимица,
главни ко-уредник Социолошког прегледа

(1983-1985)
(заједно са Угљешом Звекићем)

Ово је било и доба када је Друштво започелу читаву серију јавних протеста властима, како због угрожавања интереса струке, тако и због различитих нарушавања људских права и слобода. Најпре је, у јуну 1982. године, Друштво упутило протест властима због нацрта новог Закона о усмереном и основном образовању. Тај закон је, уколико би се усвојио, давао могућности просветним властима да због политичке неподнобности прекину радни однос наставницима у средњим и основним школама. Такође је исказан и протест, 11. септембра 1982. године, због „хапшења и кажњавања затвором угледних чланова Социолошког друштва Србије“, Небојше Попова, Весне Пешић, Ивана Јанковића и Милана Николића. Они су прекршајно кажњени под оптужбом да су на јавном месту, 30. јула 1982. године, испред књижаре „Комунист“ (доцније „Никола Пашић“), истакли паролу против хапшења активиста синдиката „Солидарниост“ у Пољској (они су такву оптужбу порицали).

Уследио је протест властима, 5. октобра 1983. године, због забране књиге Небојше Попова „Друштвени сукоби – изазов социологији“ (1983). Књига је забрањена 26. септембра 1983. године, са образложењем да „бројним, очигледно неистинитим тврдњама, искривљује слику наше друштвене стварности“, и да би се због тих тврдњи „могла узнемирити јавност“. Социолошко друштво је затражило од Врховног суда Србије да укине ово решење.

Затим је исказан протест властима, 30. маја 1984. године, због хапшења Милана Николића, члана Председништва СДС (који је то био као председник Секције за социологију села), као и због хапшења апсолвента социологије Владимира Мијановића. Они су ухапшени, 23. маја 1984. године, заједно са 28 људи који су присуствовали предавању Милована Ђиласа. Њих шесторо је изведено пред суд („случај шесторице“) а један од њих, Миодраг Милић („Мића Доктор“), осуђен је на годину и по дана затвора.

Угљеша Звекић,
главни ко-уредник Социолошког прегледа

(1983-1985)
(заједно са Аљошом Мимицом)

Уследио је протест властима, 30. маја 1984. године, због хапшења „још једног члана Социолошког друштва Србије, др Војислава Шешеља, из Сарајева“. Он је ухапшен, 4. маја 1984. године, због „деликта мишљења“, односно зато што је, по тумачењу Председништва СДС, „на стручним суповима и у необјвљеним текстовима, износио резултате својих истраживања и своје теоријске ставове“ (Социолошки преглед, 1-2/1984, стр. 120)

Потом је председник Одбора за професионална питања социолога СДС, Владимир Гоати, упутио писмо властима, 6. јуна 1984. године, са предлогом да он лично разговара са тројицом социолога који су у том тренутку у затвору и штарјкују глађу. То су били Војислав Шешељ, Милан Николић и Владимир Мијановић. Председник Друштва, Мирослав С. Ђорђевић, 11. јуна 1984. године, такође је написао писмо овој тројици социолога, са позивом да прекину „свој оправдани протест путем штрајка глађу“ (Социолошки преглед, 1-2/1984, стр. 120-121).

Мирослав С. Ђорђевић,
председник СДС 1982-1985.

Због ових протеста, као и због њиховог објављивања у Социолошком прегледу, Друштво је критиковано на седници Градског комитета СК, 8. октобра 1984. године, у реферату Ратомира Вица, члана Председништва ГК СК. Уредништво Социолошког прегледа оштро је одговорило (Социолошки преглед, 3-4/1984, стр. 303), дајујући Вицу на знање да „намеравамо да и даље објављујемо обавештења, па и преписку“ Друштва са државним органима. На истој седници ГК СК, Данило Ж. Марковић је, према писању Политике, рекао да се на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду, „штампају публикације са антикомунистичким садржајем“, а према писању Новости, „да смо као партија мало учинили да тамо (тј. на Одељење – С. А) дођу мисаони људи, комунистички и самоуправно опредељени, који ће васпитавати нове генерације“ (према Социолошки преглед, 3-4/1984, стр. 304). Због тога је Суд части ЈУС-а, чији је председник био Миодраг Ранковић, од Марковића затражио објашњење. Марковић је Суду части упутио писмо у којем је оспорио аутентичност објављене изјаве. Међутим, Суд части је био незаодовољан што Марковић није објавио исправку у новинама (без обзира што је једно време, после самог састанка, био ван Београда), те је Марковића јавно опоменуо, али и назначио да је с тим, барем што се њега тиче, цео случај закључен (Социолошки преглед, 1-2/1985, стр. 150-152).

У циљу смиривања ситуације, 7. новембра 1984. године одржан је заједнички састанак Актива комуниста СДС, који су чинили око 25 социолога, са члановима Председништва и извршним секретарима ЦК СКС (дакле, са изузетно високим партијским руководством). Разговарало се „садржајно и отворено, о актуелним проблемима социологије као професије и као научне дисциплине у нас, као и о раду нашег Друштва“ (из Извештаја о раду СДС 1983-1985; објављен у Социолошком прегледу, 1-2/1985, стр. 131-142; стр. 132). Такође је делегацију Друштва, 17. децембра 1984. године, примио и председник ССРН Србије, Жика Радојловић, а разговарало се о „актуелним проблемима професије, струке и Друштва“, као и о „материјалној помоћи ССРНС“ Друштву.

Марија Богдановић, Саво Дутина, Војин Милић и

Михаило Поповић, Београд 1985.
(Извор: Легат Војина Милића)

Међутим, односи Друштва и партијских структура остали су затегнути, што се одражавало и на однос према целој професији. Тако се у Извештају о раду СДС 1983-1985. (објављен у Социолошком прегледу, 1-2/1985, стр. 131-142; стр. 133) каже да „на жалост, још увек није створена повољна друштвена, политичка нити културна клима да се с поверењем и уважавањем гледа на нашу професију, па и на наше стручно Друштво(…). Још увек појединци који имају натпросечан друштвени утицај (а поготову власт), па и поједина тела и органи, не само да с неповерењем гледају на социологију, него је сматрају „сумњивом“, а каткад чак и а приори субверзивном делатношћу“.

Ови сукоби Друштва са влашћу на крају су довели и до поделе у руководству Друштва. На једној страни се нашао Мирослав Ђорђевић, као председик, а на другој остали чланови Председништва. Председништво је оптужило Ђорђевића да је „у разговорима и контактима с политичким руководиоцима, члановима политичких форума и на састанцима Актива СК Друштва, нетачно, некоректно, па чак и тенденциозно приказивао активност Председништва, намере и интересе појединих његових чланова“ (из Извештаја о раду СДС 1983-1985; објављен у Социолошком прегледу, 1-2/1985, стр. 131-142; стр. 135). Председништво је, такође, замерило Ђорђевићу да је подршку потражио „код појединих тобожњих чланова нашег удружења који имају одређене политичке фунцкије, дакле и моћ, чак и власт, иако у нашем стручном удружењу они немају никакав углед нити утицај, чак неки који су били врло активни на овим састанцима и нису чланови нашег удружења (не само формално, да се нису учланили и платили чланарину, него нису ничим, па чак ни својим формалним образовањем, задужили социологију)“ (исто).

Током 1985/86 је уследио сукоб Друштва и власти у вези још једне реформе образовања, односно судбине наставе марксизма у средњим школама. Управа Друштва, као и професори са Филозофског факултета у Београду, били су за то да марксизам или остане на нивоу на коме је био, тако да егзистира упоредо са филозофијом и социологијом, или да се марксизам сасвим укине, а да се филозофија и социологија прошире за његов фонд часова. Са друге стране, стајала је група професора са Факултета политичких наука, која је захтевала да се марксизам максимално прошири на рачун филозофије и социологије.

Божидар Јакшић,
председник СДС

1985-1987.

У расправи, коју је том приликом организовао Актив чланова СК Социолошког друштва Србије, уз учешће активиста ГК СК, дошло је до бурне расправе, у којој су прво становиште заступали Силвано Болчић, Милка Милошевић-Лубурић и Милица Вуковић (из Секције наставника марксизма СДС), док су друго становиште репрезентовали Радош Смиљковић, Милош Алексић, Радивоје Маринковић, Данило Марковић, Влајко Петковић и Синиша Зарић (Социолошки преглед, 1-2/1985, стр. 85-93). Расправа, па и политичке и друштвене борбе око марксизма су настављене и у наредним месецима, због изразитог притиска из Градског комитета СК Београда да се прихвати други концепт реформе (саопштење СДС из децембра 1985; Социолошки преглед, 3-4/1986, стр. 277-281).

Социолози су ову битку са политичким структурама ипак изгубили. Тако је у Извештају о раду СДС 1987-1989. (Социолошки преглед, 1-2/1989, стр. 173-175; стр. 175) констатовано да је „после 25 година, социологија сасвим истиснута из средњошколског образовања“. Слична судбина задесила је социологију и на већини нематичних факултета, где ју је заменио марксизам (исто). Потискивање и укидање предмета под називом „социологија“, како се са огорченошћу констатује у наведеном Извештају, „омогућило је широко запошљавање нестручних лица и технолошких вишкова“ на радна места по школама, која су раније била предвиђена за социологе (исто).

Друштво је уприличило и научни скуп „Омладина и друштвене кризе“, у Аранђеловцу, 12-14. маја 1983. године. Поднето је тридесетак реферата, а учествовало преко сто социолога, политиколога, психолога и других „омладинолога“. Пет реферата је, објављено у Социолошком прегледу 1-2/1983, а сви остали у истоименом зборнику (1983). На маргинама ове конференције, 13. маја 1983. године, „Актив Савеза комуниста Социолошког друштва Србије“ у сарадњи са часописом Марксистичка мисао, организовао је округли сто „Социологија и социолози данас“ (Социолошки преглед, 3/1982, стр. 146).

Организован је и научни скуп „Однос либералних и социјалистичких идеја и покрета на тлу Југославије“, 6-8. октобра 1983. године, у Београду. Суоранизатори су били Центар за филозофију и друштвену теорију ИДН и Секција за проучавање социјалних покрета Социолошког друштва Хрватске. „Скуп је окупио велики број активних учесника, а излагања и реферати биће објављени“ (Извешптај о раду СДС 1981-1983, у Социолошки преглед, 1-2/1983. 163-167; 163). Уприличена је и промоција „Социолошког лексикона“, у Културном центру Београда, 27. децембра 1983. године, а Секција за социологију права (председник Мирјана Тодоровић), организовала је, 15. јуна 1984. године у Крагујевцу, разговор о књизи Тодора И. Подгорца „Правна политика Л. Петражицког“ (1983). Уводничари су том приликом били Радомир Лукић и Бранислава Јојић.

Током пролећа 1984. године, Друштво је у Студентском културном центру одржало циклус предавања и разговора са темом „Мој поглед на кризу југословенског друштва“. Водитељ трибине је био председник СДС Божидар Јакшић, а предавања су имали Коста Михаиловић Вељко Рус, Љубомир Тадић, Светозар Стојановић, Слободан Инић, Руди Супек, Бранко Хорват, Неца Јованов, Небојша Попов, Киро Глигоров, Најдан Пашић, Силвано Болчић и Јосип Жупанов. Део ових предавања објављен је у Социолошком прегледу 1-2/1986. Након свих предавања, одржана је још и завршна стручна расправа у којој су, уз предаваче, учествовали и Данило Мркшић, Андрија Крешић, Мирослав Печујлић, Жарко Пуховски, Лука Марковић и Владимир Гоати.

„Може се рећи да је у овом периоду СДС био једно од најактивнијих професионалних удружења у Србији“, закључује се, с поносом, у Извештају о раду СДС за 1983-1985. (објављен у Социолошком прегледу, 1-2/1985, стр. 131-142; стр. 131). Овај извештај је поднет на скупштини Друштва, одржаној 29. и 30. марта 1985. године у Београду. Било је присутно 106 чланова, што је највиши забележени број присутних чланова Друштва на некој скупштини. Усвојен је нови Статус (објављен у Социолошком прегледу, 1-2/1985) и изабран нови председник, Божидар Јакшић. Скупштина је искоришћена и да се одржи мањи научни скуп „Марксов метод истраживања друштва“, на коме је поднето десет реферата.

Сретен Вујовић,
главни уредник Социолошког прегледа (1985-1987).

И у наредном приоду настављено је јавно деловање Друштва на плану заштите слобода и права појединих социолога, чланова СДС. Тако је Друштво, 10. септембра 1985. године, протестовало због пресуда којима су кажњени затвором двојица чланова СДС, Војислав Шешељ и Милан Николић. Друштво је исказало негодовање јер су обојица осуђени „на основу тумачења приватних разговора и необјављених рукописа“ (Социолошки преглед, 1-2/1985, стр. 146). Треба рећи да је Шешељ осуђен на годину и 10 месеци затвора, а Николић на 8 месеци затвора. Друштво је поново, 8. априла 1986. године, протестовало због Николића, позвавши „социологе и друге јавне раднике да, у складу са својим могућностима, одмерено и достојанствено, али не мање упорно и одлучно, захтевају од надлежних органа да се „случај“ нашег колеге Милана Николића повољно реши“ (Социолошки преглед, 3-4/1985, стр. 235). Још једном, Друштво се огласило, 11. марта 1987.године, када је Николићу казна затвором замењена условном казном од три године, тражећи потпуно укидање оних одредби закона које се односе на тзв. вербални деликт. Истог дана, Друштво је издало и саопштење у коме протестује због судске забране двеју књига Војислава Шешеља („Хајка на јеретика“ и „Велеиздајнички процес“), као и због одбијања полиције да му изда пасош.

Милан Николић и Војислав Шешељ:
због ове двојице чланова, Социолошко друштво је

три године (1984-1987)

било у оштром сукобу са властима.

Нишки огранак Друштва, који је у то време окупљао око 70 социолога (председник је био Драгољуб Ђорђевић; њега је следеће године наследио Драган Жунић), имао је невоље због организовања расправе о књизи Веселина Илића „Рад као култура“ (1984). Разговор је био заказан за 22. април 1985. године, на Филозофском факултету у Нишу. Међутим, Илић је био раније искључен из СК, па су расправу о његовој књизи локалне политичке структуре протумачиле као непријатељски акт. Организатори су обавештени да ће трибина бити технички онемогућена. Стога је Извршни одбор Огранка, не желећи да прави политички скандал, на крају сам од ње одустао (Социолошки преглед, 1-2/1985, стр. 147).

Исте године дошло је и до судске забране књиге „Социјални проблеми југословенског друштва„. Реч је о зборнику радова 17 аутора, који су уредили Мирослав Живковић, Борислав Ђукановић и Мирослав Радовановић. СУБНОР и ССРН општине Вождовац осудили су наводно претерано фокусирање аутора на социјално-патолошке елементе друштвене стварности. То је навело издавача да одмах повуче књигу, тако да је судска забрана, која је убрзо уследила, била само формални чин. Друштво је, 23. децембра 1985. године, уприличило стручну расправу о овој књизи. Уводна излагања поднели су Ив Недељковић, Весна Пешић, Мирослав Ружица и Сретен Вујовић, а у дискусији је учествовало још 40 социолога и социјалних радника. Друштво је одлучно захтевало укидање судске забране, као и одлуке о повлачењу књиге из дистрибуције, тражећи да се „књига Социјални проблеми југословенског друштва врати читалачкој публици, стручној и научној критици“ (Социолошки преглед, 3-4/1985, стр. 241).

Када је реч о осталим активностима Друштва у овом периоду, Секција за социологију рада је, априла 1985. године, организовала у Ваљеву још један стручни скуп на тему „Кадровска политика и пракса удруженог рада и улога социјалног радника и сродних стручњака“. Активне су биле још и Секција за социјалну политику, Секција за социјалне покрете, Секција за урбану социологију и Секција наставника средњих школа, које су „организовале више стручних разговора и јавних расправа“ (Извештај о раду СДС 1985-1987, Социолошки преглед, 3/1987, стр. 103-106, стр. 104). Тако је уприличен циклус разговора на тему „Интелектуалац и друштво“, као и циклус разговора о новим друштвеним покретима. Неколико социолога је учествовало на Једанаестом конгресу ИСА у Њу Делхију 1986. godine (XI ISA World Congress of Sociology).

Друштво је организовало и научни скуп „Битне структуралне промене у развоју савременог југословенског друштва“, 20-21. марта 1986. године, у Нишу. Поднето је 44 реферата, а учествовало око 120 социолога и других јавних радника – што је до сада највећи број учесника на некој научној конференцији коју је организовало наше Друштво. Део ових саопштења објављен је у Социолошком прегледу (1-2/1986). На скупу су одржане и трибине Секције за социологију рада, Секције за социологију религије и Секције за социјалне покрете. Секција за социологију религије је разговарала о тематском броју часописа Градина, а Секција за социјалне покрете о саопштењу Соње Лихт „Друштвени положај и друштвени покрети Рома“.

Међутим, планирани циклус предавања на Коларчевом народном универзитету, на тему „Велики социолози 20. века“, није реализован, јер је управа КНУ одбила да допусти наступ појединих предавача (не каже се којих). Власт је правила проблеме Друштву и одбијањем полиције да потврди новоусвојени Статут, под изговором нејасноћа око седишта друштва. Статут је признат тек након одржања ванредне седнице Друштва, у септембру 1987. године, која је била посвећена само том питању.

Овај период у животу нашег Друштва завршен је научним скупом „Социјална политика 80-их: развој и критика друштвених делатности“, који је одржан на Златибору, 16-18. априла 1987. године. Поднето је 28 реферата, а део саопштеља објваљен је у Социолошком прегледу (1-2/1987). Тада је уприличена и скупштина Друштва (18. априла 1987. године), на којој је за новог председника изабрана Весна Пешић. Констатовано је да „сарадња са покрајинским друштвима практично није ни постојала“ (исто, стр. 105), као и да је чланарину за 1985. годину уплатило 53 члана.

Весна Пешић,
председник СДС 1987-1989.

Под председништвом Весне Пешић Друштво је доживело врхунац свог јавног ангажовања. Социолошко друштво је тако, 11. марта 1988. године, одржало расправу о промени Устава СФРЈ. Уводне реферате на скупу су имали Миодраг Ранковић, Љубомир Тадић, Тодор Куљић, Јовица Тркуља и Мирослав Живковић (неки од њих су објављени у Социолошком прегледу, 1-2/1988, стр. 144-154). Такође је, заједно са Филозофским друштвом Србије и Удружењем књижевника Србије, 28. марта 1988. године, Друштво сачинило текст предлога уставних промена. Предлог је подразумевао увођење политичког плурализма, непосредне изборе за све функције, избор посланика у Савезном већу по начелу „један човек – један глас“, обезбеђење заштите приватности од полиције, независност судства, равноправност својине, право на стварање самосталних синдиката, али и право оних југословенских народа, који су подељени републичким границама, да изврше „политичку, духовну и културну интеграцију(…) стварањем самосталних политичких и културних удружења“, давање Србији једнаких државних надлежности као што их имају друге републике, укидање свих својстава државног суверенитета Војводине и Косова и увођење права на стварање аутономних покрајина и у другим републикама (Социолошки преглед, 1-2/1988, стр. 136-141).

Друштво је у том тренутку, практично, било део једног снажног, премда хетерогеног, друштвеног покрета српске интелигенције који се борио за политички плурализам, људска права и снажније изражавање националних интереса. Ипак, то јавно, па и политичко ангажовање Друштва – што је већ дужи низ година давало тон његовом раду, достигавши 1988. године свој врхунац – није наилазило на разумевање код свих чланова СДС. „Сећам се“, каже Владимир Милић, „да ми је покојна професорка Ружа Петровић говорила: „Хајде да оснујемо једно социолошко друштво које ће бити професионално, а не политичко“. Но након плурализације политичке сцене у Србији (децембар 1989. године), потреба за оваквим ангажовањем Социолошког друштва је нестала, па се Друштво могло вратити својим професионалним активностима.

Стјепан Гредељ,
главни уредник Социолошког прегледа

(1987-1989)

У овом раздобљу, Друштво је уприличило и научни скуп „Теоријски плурализам у социологији“, 11. и 12. новембра 1988. године, у Београду, када је поднето 14 реферата (неки реферати су објављени у Социолошком прегледу, 3/1988). „Том приликом смо обележили 50 година од оснивања Социолошког друштва Србије и часописа Социолошки преглед“, речено је у Извештају о раду СДС 1987-1989, који је поднела председница Друштва Весна Пешић (Социолошки преглед, 1-2/1989, стр. 173-175; стр. 173). Тако је тада јасно успостављен симболички континуитет нашег Друштва не само са Тасићевим часописом, већ и са његовим Друштвом за социологију. Од те 1988. године Српско социолошко друштво (основано 1954) изричито сматра да наставља традицију Друштва за социологију и друштвене науке (како се звало од 1938. године, пошто је под именом „Друштво за правну филозофију и социологију“ деловало од 1935. године).

Такође је одржан и скуп на тему Србија и Југославија у савременом свету из мултидисциплинарне перспективе, а заједно са Студентским културним центром уприличен је и циклус десет предавања на тему Социологија, акција и алтернативе. Са истом кућом је организована и серија представљања нових социолошких књига. Заједно са редакцијом Гледишта, Филозофским друштвом Србије и Студентским културним центром, октобра 1988. године, организован је скуп под називом Да ли је социјализам могућ и какав.

Можда најзначајнија акција везана за струку, у том раздобљу, била је покретање Библиотеке Социолошког прегледа. Планирано је да излазе две свеске годишње, па су у прве две године објављене књиге: за 1988. годину, Драгана Танасића „Смишљене бесмислице“ и Весне Пешић „Кратки курс о једнакости: концепција једнакости у званичној идеологији југословенског друштва„; а за 1989. годину, Гордане Трипковић „Индустријско друштво и демократија“ и Зорана Аврамовића „Социјализам и могућности реформе„. Нажалост, због недостатка средстава и ратних прилика, ова се едиција угасила након само две године излажења.

Трећа књига

Библиотеке Социолошког прегледа:
Гордана Трипковић,

Индустријско друштво и демократија (1989)

И даље је најактивнија била Секција за социологију рада. Она је одржала Девети стручно-научни скуп у Ваљеву, под насловом Социологија рада, медицина рада и друштвена средина. Ова секција је наставила и са издавањем Социолошког билтена (у овом периоду је изашло 8 бројева). Активна је била и Секција за латиноамеричке студије, чији је председник био Мило Петровић. Она је у сарадњи са Студентским културним центром одржала двадесетак трибина и скупова. На некима од њих су учествовали и гости из Латинске Америке. Расправљало се о различитим темама, као што су: Промене у социјалној структури, Економска интеграција, Револуција у Никарагви, Револуција на Куби, Двадесет година од смрти Че Геваре, Положај жена у револуцији у Латинској Америци, Популизам у Латинској Америци, Репресије у Чилеу итд.

Активни су били огранци у Ужицу и Нишу, а основан је и огранак у Лесковцу, чији је председник постао Небојша Ивановић. Лесковачки оранак је имао 30 чланова (од којих је 16 било незапослено). Нишки огранак је код издавачке куће Градина иницирао покретање социолошке библиотеке Академус. Главни уредник едиције постао је Ђокица Јовановић, а у редакционом одбору су се налазили још и Весна Пешић, Данило Мркшић, Драган Жунић и Аљоша Мимица.

У овој библиотеци, као и у другим издањима Градине, тих година, штампане су многе значајне књиге страних социолога, као што су Хомо социологикус Ралфа Дарендорфа (1989; превео и предговор написао Данило Мркшић), Социологија у новом кључу П. Бергера и Х. Келнера (1991; превео и предговор написао Слободан Цицмил), Левијатан књ 1-2, Томаса Хобса (1991; предговор написао и књигу приредио Михаило Ђурић, превео Миливоје Марковић), Казна и друштвена структура Георга Рушеа и Ото Киркхајмера (1992), Модерна друштва, Талкота Парсонса (1992; превео Слободан Цицмил, поговор написала Весна Пешић), итд. Градина је штампала и књиге домаћих аутора: Естетички хуманизам Драгана Жунића (1988), Време револуције? Божидара Јакшића (1989), О религији и атеизму Драгољуба Б. Ђорђевића (1990), Православље између неба и земље (1991, зборник приредио и уводну студију написао Драгољуб Б. Ђорђевић), Радикалска социологија Аљоше Мимице (1991), итд.

Владимир Милић,
председник СДС

1989-1991.

На скупштини Друштва, 25. маја 1989. године, уз присуство 88 чланова Друштва (од близу 300, колико их тада има на списку; видети: чланови СДС 1989. године), за новог председника изабран је Владимир Милић. И под његовим председништвом настављена је борба Друштва за заштиту професионалних интереса. У овом периоду (1989-1991), Друштво је узело активно учешће у расправама о најновијој реформи образовања, одлучно захтевајући враћање социологије у наставу, како у гимназије, тако и остале средње школе, са пуним фондом часова. Треба рећи да се то, са школском 1991/1992, и остварило, као и да је под министром просвете Данилом Ж. Марковићем (од 31. јула 1991. до 14. јула 1993. године) обезбеђен примат социолога код запошљавања на радно место наставника социологије.

Триво Инђић,
главни уредник Социолошког прегледа

(1989-1991)

На почетку овог периода (1989-1991) Друштво је наставило залагање за увођење вишестраначког система, али је такође било активно и у јавним протестима против избијања грађанског рата у Југославији. Ипак, убрзана државна дезинтеграција Југославије, грађански рат, драстични пад животног стандарда и галопирајуће ширење социјалне аномије, депримирајуће су деловали на све дотадашње активности Друштва. Дошло је до замирања рада у свим секцијама и до убрзане пасивизације готово целокупног чланства. У извештају о раду СДС 1989-1991. године, поднетом на Скупштини друштва 18. фебруара 1992. године (извор: Архива ССД), каже се да је „осипање чланства знатно, а и усамљеност велика“. То се „види и по наплаћеној чланарини која је занемарљива и није само резултат слабог материјалног положаја, већ и немогућности комуницирања са удружењем и удаљености од њега“ (Архива ССД).

На новој скупштини Друштва за новог председника изабрана је Марина Благојевић. Она ће успети да, упркос ратним и другим недаћама, ипак оживи рад Друштва иако, наравно, Друштво неће моћи достићи ниво професионалног ангажовања који је постојао пре 1989. године (видети: СДС 1992-2006)

Слободан Антонић