Југословенско удружење за филозофију и социологију се, 1960, раздвојило на филозофски и социолошки део, па је Југословенско социолошко друштво поново постало Југословенско удружење за социологију. У мају 1961. одржана је скупштина Секције ЈУС-а за Србију, на којој је изабарана нова управа, на челу са Михаилом Поповићем. Тада је Друштво званично и названо Српско социолошко друштво, по угледу на Српско филозофско друштво, Српско хемијско друштво, Српско географско друштво, Српско лекарско друштво и остала традиционална стручна друштва у Србији. Друштво је под тим именом и регистровано, 10. јуна 1961, у градској полицији у Београду.
Михаило Поповић,
председник ССД (1961-1962)
(сликано 1963)
У овом раздобљу бележи се пад стручних или дискусионих састанака, који су, у претходној деценији, чинили окосноцу рада Друштва. „Одржано је свега пет стручних састанака, од којих су три предавача били страни научни радници који су гостовали у нашој земљи. И посета је била слаба, у просеку је присуствовало око петнаест чланова Друштва поред осталих слушалаца. Слаб интерес за стручне дискусије и састанке довео је до тога да су се они одржали у тако малом броју. Највећи број чланова се задовољава с тим да резултате свога рада саопшти најближем кругу сарадника, а не ширем кругу слушалаца на састанцима Друштва. Објашњење је и у томе што је оснивањем нових социолошких и других института Друштво престало да буде скоро једино место где су се могла читати стручна саопштења и водити дискусије о проблемима у социологији“ (Д(рагица). Калембер, „Годишња скупштина Српског социолошког друштва“, Социологија, 3-4/1962, стр. 213-215; стр. 214).
Институција предавања социолога из ССД на Коларчевом народном универзитету се, међутим одржала (све до 1986. када је прекинута „услед њеног једностраног отказивања од стране ове институције“; Владимир Илић, „Југословенско удружење за социологију и Социолошко друштво Србије“, у Социологија у Југославији: институционални развој, ур. Марија Богдановић, стр. 153-180. Београд 1990; стр. 173). У школској 1961/62 одржана су следећа предавања:
- Радомир Лукић: Савремени проблеми социологије морала;
- Илија Станојчић: Основни проблеми индустријске социологије;
- Војин Милић: Проблеми теорије друштвених организација;
- Вељко Кораћ: Емпиријска и филозофска социологија;
- Михаило Поповић: Друштво, култура и друштвена свест;
- Руди Супек: Друштвени корени национализма и шовинизма;
- Михило Ђурић: Социолошки функционализам;
- Владимир Рашковић: Социолошки проблеми нашег села.
Ипак, најзначајнија акција ССД у овом времену било је обнављање Социолошког прегледа (1961). Он је 1938. покренут као периодични зборник радова (види: Социолошки преглед бр. 1/1938, репринт издање), па је сада обновљен такође као периодични зборник. Међутим, Социолошки преглед је изгледао више као часопис, тако да се од самог почетка могло претпоставити да ће, после Социологије (1959), ово бити други специјализовани социолошки часопис у Србији. У уводнику за први број се каже: «Часопис Социологија, орган Југословенског социолошког друштва, за кратко време свог постојања окупио је приличан број сарадника и стекао потребан углед. Али све већи број оних који раде у овој широкој научној области и стални пораст интересовања према социологији уопште, изазавали су потребу, а и могућност, покретања једног прегледа у коме би, бар једном годишње, били штампани прилози из разноврсне социолошке проблематике, почев од општих, теоријских расправа, па све до емпиријских истраживачких радова о занимљивим темама из наше друштвене стварности» (Редакција, «Уместо предговора», Социолошки преглед, 1/1961, стр. 3).
Први број обновљеног
Социолошког прегледа (1961)
Главни и одговорни уредник био је Михаило В. Поповић, а чланови редакције Радомир Лукић, Војин Милић Драгољуб Мићуновић, а од следеће године њима ће се придружити и Загорка Голубовић и Југослав Станковић (који ће управо бити изабран за асистента социологије на Правном факултету у Београду, где ће предавати до 2002). У првом броју је објављено свега шест чланака (аутори: Михаило В. Поповић, Михаило Ђурић, Руди Супек, Драгољуб Тасић, Душан Брезник и Крсто Килибарда), са садржајем на француском језику и са прилично опширним резимеима који су, у две трећине случајева, такође били на француском језику (што је, исто тако, врста континуитета са првим Социолошким прегледом). Састав редакције и сарадника јасно показује постепену смену генерација, те избијање у прве редове нараштаја који ће доминирати у ССД током шездесетих, на челу са Михаилом В. Поповићем.
Михаило Поповић
главни уредник обновљеногСоциолошког прегледа (1961)
(сликано 1990)
И годишња скупштина ССД, 8. јуна 1962, такође је била једна стручна трибина, на којој су саоштени следећи реферати:
- Михаило Поповић: Интерпретације Марксове схеме о друштвеној основи и надградњи у нашим уџбенићима социологије;
- Слободан Боснић и Зорана Пурић: Актуелни проблеми наше истраживачке праксе;
- Манојло Броћић: Став студената према вредностима;
- Драгана Прокић: Породица чији су чланови прешли из пољоприведу у индустрију, у новим економским и социјалним условима.
Приметно је да је број реферата био четири пута мањи него две године раније, због чега се није морало радити у секцијама. Такође, изгледа да ни реферати нису изазвали неку нарочиту расправу јер се у извештају каже: «Пошто су присутни чланови (скупштине – С. А) кроз краћу дискусију изнели своја мишљења и примедбе поводом прочитаних саопштења и пошто су аутори одговорили на њихова питања, скупштина је приступила другом делу свог радног програма» (исто, 214). У том делу је и изабрана нова Управа друштва, на челу са Мирославом Печујлићем.
Мирослав Печујлић
председник ССД (1962-1964)
Нова управа је, затим, 12. и 13. новембра 1961, у Београду, организовала расправу на тему Друштвена структура југословенског друштва. «Да би дискусија била што успешнија, неколико другова је написало саопштења, која су претходно достављена свим учесницима састанка», а опширни изводи из реферата, као и из расправе, штампани су у Социолошком прегледу за 1962. годину (стр. 103-143). Саопштења су поднели Радомир Лукић, Мирослав Печујлић, Михаило Поповић, Слободан Боснић и Фирдус Џинић, а у расправи су учествовали Радомир Лукић, Љубомир Живковић, Војин Милић, Мирослав Јанићијевић, Стеван Врачар, Михиало Поповић, Чедомир Новковић, Владимир Милановић, Југослав Станковић, Исток Жагар, Владимир Рашковић, Мирослав Печујлић, Слободан Боснић и Фирдус Џинић. Приметно је да у овој расправи није било никаога из (будуће) Праксис групе, као и да већину учесника чине социолози с Правног факултета и ИДН.
Треба рећи да се, у то време, повећава број часописа из области друштвених наука, у којима често социолози доминирају, као и истраживачких, па и социолошких института. Године 1960. у Београду су основана Гледишта, најпре «часопис београдског универзитета», па «часопис младих за друштвена питања (од 1962), и на крају «часопис за друштвену критику и теорију» (од 1979). Издавачи су били Народна омладина Србије (доцније Савез студената) и Београдски универзитет. Први главни уредници били су социолози, Загорка Голубовић (1960-64), а коуредник Триво Инђић (1962-64). Гледишта су објављивала и по 12 свезака годишње, често у тематским бројевима, са квалитетним научним чланцима из готово свих области друштвених и хуманистичких наука. Најпознатији српски и југословенски социолози су објављивали у овом часопису, а штампани су и преводи значајнијих теоретичара (углавном леве оријентације) из Европе и САД.
Од истраживачких установа треба забележити оснивање Института за криминолошка и криминалистичка истраживања (1960), а нарочито Социолошког института Србије (1961). Први директор Социолошког института биће Владимир Рашковић, а Криминолошког Милан Милутиновић. Ова два института ће се 1971. спојити у Институт за криминолошка и социолошка истраживања.
Најважнији догађај за социологију у то време било је увођење предмета „основи науке о друштву“ у гимназије и учитељске школе у Србији (1961). То је значило да ће дипломирани социолози имати где да се запосле. Првих година сви социолози су лако налазили посао. „Сви до сада дипломирани социолози су ангажовани у институтима и установама, сем једног који је наставник у гимназији“ (Каменко Бугарски, „Стање наставног кадра предмета Основи науке о друштву у београдским гимназијама“; Социолошки преглед, 1/1964, стр. 54-59; стр. 55; Каменко Бугарски је иначе, доцније, био дугогодишњи професор у Трећој београдској гимназији). Међутим, још 1968. већину наставника „основа науке о друштву“ не чине социолози, већ историчари и фолозофи (М. Ј., „Ко предаје Основе науке о друштву у гимназијама?“, Социолошки преглед, 2-3/1968, стр. 239-240). „Управо је несхватљиво“, жали се Мирослав Јанићијевић, главни уредник Социолошког прегледа, да усред Београда овај предмет предаје још увек немали број историчара, правника, економиста и филозофа“ (исто, 240). Још горе прилике су у унутрашњости. „Тамо је ситуација неупоредиво неповољнија и управо је минут до дванаест када је потребно алармирати све надлежне факторе. Наиме, запањује податак да и данас, десет година после отварања социолошких катедара, предмет који се званично назива Основе науке о друштву, а у свакодневном саобраћају социологијом (што би требало, најзад, да буде и једини његов назив!), предају у највећем броју дипломирани историчари (44,4%)“ (исто). Имајући ово у виду, Српско социолошко друштво ће формирати Секцију наставника социологије у средњим школама (1969), а исте године је одржано и саветовање ССД о наставном програму социологије у средњим школама (Илић, 171).
Диркемова Правила социолошке методе (1963),
трећа књига првог кола Социолошке библиотеке
Важан догађај је био и оснивање Социолошке библиотеке, при издавачу „Савремена школа“ (1962). Главни уредник едиције био је Радомир Лукић, а чланови редакционог одбора Цветко Костић Милан Милутиновић, Владимир Рашковић и Илија Станојчић. Штампане су следеће књиге:
Прво коло:
- Сретен Вукосављевић: Писма са села (1962);
- Михаило Ђурић: Проблеми социолошког метода (1962);
- Емил Диркем: Правила социолошке методе (1963);
- Цветко Костић: Бор и околина (1962).
Ђурићеви Проблеми социолошког метода (1962),
друга књига првог кола Социолошке библиотеке
Друго коло:
- Вук Караџић: О друштву (1964);
- Радомир Лукић: Друштвена својина и самоуправљање (1964);
- Илија Станојчић: Предмет опште социологије (1964);
- Рајт Милс: Социолошка имагинација (1964).
Након три плодне године, ова библиотека се, заједно с њеним издавачем, нажалост угасила.
Милсова Социолошка имагинација (1964),
четврта књига другог кола Социолошке библиотеке
Фебруара 1964. у Нишу је образован огранак Српског социолошког друштва (П. И. Козић, „Из рада огранка Српског социолошког друштва у Нишу“, Социолошки преглед, 1/1965, стр. 97). Огранак је организовао семинар за наставнике социологије и историје средњих школа (27. април – 11. мај 1964), а предавачи су били Мирослав Р. Ђорђевић и Петар Козић, тада професори на Правно-економском факултету у Нишу. Обележена је и годишњица смрти Зигмунда Фројда, предавањем М. Симоновића Социолошки аспекти фројдизма и психоанализе (29. маја 1964).
Први број Социолошког прегледа
као часописа (1964)
Још један важан догађај јесте одлука да Социолошки преглед, од 1964, излази као часопис, четворомесечно. Главни уредник је Слободан Боснић, а у редакцији су: Мирослав Ахтик, Љубића Благојевић, Марија Каљевић (Богдановић), Каменко Бугарски, Ружа Петровић и Јелена Шпадијер-Џинић. Седиште часописа је са Филозофског факултета пребачено на Институт друштвених наука. У уводнику пише да «Социолошки преглед треба да послужи међусобном обавештавању истраживача на пољу социологије. (…)Покретање нашег часописа само по себи представља позив на сарадњу за све који се баве како социолошким истраживањима, тако и питањима која су од значаја за социолошку теорију».
Слободан Боснић
главни уредник
Социолошког прегледа (1964)
Наредних година, међутим долази до извесног застоја у раду Друштва. Владимир Илић, који је писао о активностима Друштва у том периоду (Владимир Илић, „Југословенско удружење за социологију и Социолошко друштво Србије“, у Социологија у Југославији: институционални развој, ур. Марија Богдановић, стр. 153-180. Београд 1990), каже да се «на основу дискусије са скупштине СДС, одржане децембра 1968, може закључити да су оне (активности – С. А) из годину у годину све више малаксавале. У току 1967. и 1968. одржано је укупно 12 стручних састанака (теме нису познате), а организационо устројство Друштва је употпуњено оснивањем четири секције (огранка) у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу. Постоји податак да је секција у Новом Саду 1967. бројала 11 чланова. Недовољна заинтересованост чланова за рад у оквиру Друштва оцењена је као главни проблем СДС-а. Ради активирања чланства издата су два броја информативног билтена, а извршен је и покушај да се анкетира целокупно чланство. Одзив је био врло индикативан – добијена су четири попуњена анкетна листа. При поновљеном анкетирању одазвало се још шест чланова» (170-171).
Војин Милић говори на студентском протесту 1968.
(Извор: Легат Војина Милића)
Због «материјалних недаћа», односно због одсуства финасијске помоћи Заједнице за науку (тадашњег Министарства за науку), Социолошки преглед за 1966, 1967. и 1969. годину није се појавио (Слободан Бакић, «Социологија у Србији 1964-1974», Социолошки преглед, 2-3/1974, стр. 203-210; стр. 209). Такође, раније, није изашао ни Социолошки преглед за 1963.
Изглед Социолошког прегледа
1968-1975
Нова Управа ССД, изабрана крајем 1968, на челу са Загорком Глоубовић, покушала је да, током 1969, оживи рад Друштва (видети: З. Голубовић, «Овогодишња активност и проблеми Српског социолошког друштва», Социолошки преглед, 1-2/1968, стр. 132-133). Организоване су дискусије о књигама Марка Младеновића Социологија породице, Михаила Поповића Проблеми друштвене структуре и Бранка Хорвата Оглед о југословенском друштву. Такође се ССД ангажовао на «решавању проблема Социолошког института», присуствујући састанцима који су тим поводом одржавани и потписујући «отворено писмо» влади Србије (Голубовић, 133). Наиме, «Институт је због неадекватног руковођења и лоших међуљудских односа крајем шездесетих година доспео у озбиљну кризу, па је доведен у питање и његов опстанак» (Слободан Бакић, «Социологија у Србији 1964-1974», Социолошки преглед, 2-3/1974, стр. 203-210; стр. 206). Међутим, све је то било недовољно да се у већој мери оживи рад Друштва. «Мора се међутим истаћи», вајка се Загорка Голубовић, «да у погледу иницијативе, која се очекивала од чланова Друштва, с обзиром на изразитије ангажовање у раду, није постигнут већи успех. Још увек је иницијатива препуштена скоро искључиво Управи» (исто).
Загорка Голубовић,
председница ССД (1968-1971)
У 1970. ССД је уприличио разговоре о књигама Загорке Голубовић Антропологија као друштвена наука, Цветка Костића Социологија села, Оливере Бурић Промене у породичном животу настале под утицајем женине запослености, Андрије Крешића Култ личности, Љубомира Тадића Поредак и слобода, Михаила Ђурића Хуманизам као политички идеал (Илић, 171). У Коларчевом народном универзитету организован је циклус од осам предавања, чије су теме биле: Манипулација идејама, Конфликти у социјалистичком друштву, Педагог и религија, Етничка хомогеност нашег друштва, Социолошка анализа фактора привредног кретања, О култури и некултури, Проблеми расподеле друштвене моћи у социјалистичком самоуправном друштву, Проблем једнакости и социјалне диференцијације (исто). „Настојање тадашње управе да формира потпуну евиденцију чланства остало је без резултата“ (исто).
Управни одбор Корчуланске филозофско-социолошке летње школе (1969)
Око стола седе, у правцу кретања казаљке на сату (почев од другог плана, ка првом),
двојица неидентификованих учесника, Данко Грлић, Иван Кувачић, Бранко Бошњак,
Милан Кангрга, Руди Супек, неидентификована особа, Бранко Деспот, Вељко Кораћ, Михаило Марковић, Вељко Цветичанин, Михаило Ђурић, Војин Милић, Вељко Рус (?). (Извор: Легат Војина Милића; распознавање ликова: Здравко Кучинар)
Слободан Антонић