Валтазар Богишић (Цавтат, 7. децембар 1834 — Ријека, 24. април 1908), студирао у Бечу права и филозофију, докторирао у Гисену (1863). Радио у дворској библиотеци у Бечу (1863-68), затим као школски надзорник у банатско-сремској Војној крајини (1868-70), као професор словенског права у Одеси (1870-73), прелази у Париз (1874) и започиње интензиван рад на Општем имовинском законику Црне Горе (проглашен 1888). Био је редовни члан Српске краљевске академије (1888). Добивши руску пензију (1888), напушта професуру у Одеси, и надаље живи у Паризу као приватни научник – осим што 1893-1899. обавља дужност министра правде Црне Горе. Књиге: Изабрана дјела I-VIII (Београд/Подгорица 1999).

Богишић (пореклом Србин-католик) био је утемељивач искуствених истраживања обичајног права (анкетним методом). Истраживање је схватао као припрему за доношење модерног грађанског законика. Тиме је, чак и у европским оквирима, био пиноир социологије права. Када је 1893. године у Паризу основан Међународни институт за социологију – које је најстарије активно социолошко друштво на свету (и претеча Светског удружења за социологију) – Богишић је постао његов члан (1895. или 1896). Већ 1900. је именован за потпреседника (један од потпредседника је у то време био и Георг Зимел). Коначно, Богишић 1902. постаје и председник Међународног института за социологију. Приликом обележавања стогодишњице социологије у Србији, било је мишљења да би, можда, датум Богишићевог именовања за председника Међународног института за социологију требало узети као почетак институционалног заснивања српске социологије.

Литература за даље читање:
Лука Бренеселовић: О коренима и развоју социолошког и посебно социолошкоправног интереса код Богишића
Милош Марјановић: Богишићеви доприноси конституисању емпиријске Социологије права
Нина Кршљанин: Валтазар Богишић – социолошки приступ праву и правној историји