Слободан Миладиновић (председник ССД, 2019-2022)
Јасмина Петровић (председница ССД, 2017-2019)
Срђан Шљукић (председник ССД, 2015-2017)
Рођен је 1964. године у Сомбору, граду у којем је завршио основну и средњу (усмерено образовање, правни смер) школу. Дипломирао је на Групи за социологију Филозофског факултета у Новом Саду 1996. године са просеком 9,71. Магистрирао је (2000, просечна оцена 9,50) и докторирао (2004) социолошке науке на Филозофском факултету у Новом Саду. На истом факултету биран је за асистента приправника (1998), затим асистента (2001), доцента (2005), ванредног професора (2010) и редовног професора (2015).
Бави се пре свега проблемима из области социологије села и социологије сукоба, док радове има и из области социологије образовања, социологије културе и социологије спорта. У периоду 1991-1998. радио је у више основних школа (углавном сеоских) у Бачкој, где је предавао енглески језик (поседује дипломе Cambride FCE и CAE). На Филозофском факултету у Новом Саду запослен је од 1998. године, а тренутно предаје Социологију села, Социологију сукоба, Социологију образовања и Социологију савременог српског друштва; ангажован је на сва три нивоа студија (основне, мастер и докторске). Био је ангажован (у краћим периодима) и на Педагошком факултету у Сомбору, Факултету спорта и физичког васпитања у Новом Саду и Медицинском факултету у Фочи. Био је ментор великог броја дипломских и мастер радова, као и ментор три докторске дисертације.
Иницијатор је средњошколског такмичења из социологије, одржаваног најпре на Филозофском факултету у Новом Саду. Данас је ово такмичење националног карактера и као такво признато од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја.
Обављао је функције заменика шефа Одсека за социологију на Филозофском факултету у Новом Саду (2006-2009), као и шефа истог Одсека (2009-2012). Члан Наставно-научног већа Филозофског факултета у Новом Саду био је од 2006. до 2012. године, а члан Савета 2015-2019. од 2009. до 2019. Члан је Стручног већа за друштвене наука Универзитета у Новом Саду.
Био је члан председништва Српског социолошког друштва, а у периоду 2015-2017. и председник истог друштва. Преседник је Српског удружења за социологију села и пољопривреде.
У току свог научног рада обавио је већи број емпиријских социолошких истраживања, учестовао у више научних пројеката и руководио са једним покрајинским (Политички митови на простору бивше Југославије, 2008-2010), као и са једним републичким пројектом (Промене у друштвеној структури и покретљивости као чиниоци европских интеграција Републике Србије, са посебним освртом на АП Војводину, 2011-2019). Био учесник и два TEMPUS пројекта.
Био је главни коуредник Годишњака Филозофског факултета у Новом Саду (2006-2009), члан редакције часописа Социологија и редакције часописа Зборник Матице српске за друштвене науке. Уређивао је и научне зборнике.
Студијски боравци у иностранству: Букурешт (2001, 2002, 2003), Софија (2001), Варшава (2002), Будимпешта (2003), Москва, Ст. Петерсбург и Саратов (2015).
Учестовао је на великом броју домаћих и међународних научних конференција; био је члан организационог или програмског одбора већег броја научних скупова (домаћих и међународних); објавио је више десетина научних радова у часописима и зборницима, рачунајући ту и радове у страним часописима (на енглеском језику); рецензирао је више научних монографија; радио је реценције за десетак научних часописа; бави се превођењем научних текстова са енглеског на српски језик.
Објављене књиге:
– Пушић Љубинко, Милошевић Божо, Дулић Јасминка, Шљукић Срђан (2003): Урбана култура: основа одрживе мултикултуралности. Специјалистичке академске студије и Филозофски факултет у Новом Саду;
– Трипковић Милан, Пушић Љубинко, Шљукић Срђан (2007): Раскршћа Србије. Нови Сад: Mediterran Publishing;
– Шљукић Срђан (2009): Сељак и задруга у равници. Нови Сад: Mediterran Publishing.
Šljukić Srđan (2011): Mit kao sudbina. Sremski Karlovci: Kairos;
– Шљукић Срђан и Шљукић Марица (2012): Земља и људи. Сељаштво и друштвена структура Нови Сад, Mediterran Publishing;
– Шљукић Срђан, Јанковић Дејан (2015): Село у социолошком огледалу. Нови Сад: Mediterran Publishing. Награда „Војин Милић“ за најбољу социолошку књигу у Србији у 2015. години (награду додељује Српско социолошко друштво);
– Шљукић Срђан, Шљукић Марица (2018): Друштво и сукоб. Београд: Завод за уџбенике.
Драган Тодоровић (председник ССД, 2013-2015)
Драган Тодоровић (Ниш, 1971), доктор социологије (2011), социолог мањинских идентитета, социолог религије и ромолог, ванредни професор (2017) Основа социологије и Социологије мањинских идентитета на Департману за социологију Филозофског факултета Универзитета у Нишу. Председник је Југословенског удружења за научно истраживање религије (ЈУНИР) из Ниша (2015-). Главни и одговорни је уредник часописа Facta Universitatis, Series: Philosophy, Sociology, Psychology and History, гласила Универзитета у Нишу (2013-). Члан је Одбора за проучавање живота и обичаја Рома САНУ (2013-). Члан је Комисије за доделу годишње награде „Др Зоран Ђинђић“ за најбољи дипломски рад, завршни рад на мастер академским студијама или магистарски рад из филозофских и социолошких наука у Републици Србији (2015-). Био је председник Српског социолошког друштва (2013-2015).
Књиге: Јавор изнад главе: класична вера и ромско-православна сеоска гробља, коаутор Д. Б. Ђорђевић, 1999; Млади, религија, веронаука – изгледи интеркултурализма, коаутор Д. Б. Ђорђевић, 2001; Ромске душе, коаутори Ј. Живковић, В. Јовановић и Д. Б. Ђорђевић, 2001; Sociologija i istorija, коаутор Љ. Митровић, 2003; Romas and Others – Others and Romas (Social Distance), коаутори Д. Б. Ђорђевић и Л. Милошевић, 2004; Romani Narratives about Pre-death, Death and After-death Customs, 2005; Društvena udaljenost od Roma (Etničko-religijski odnosi), 2007; Устала Јемка (Текије, тарикати и шејхови нишких Рома), коаутор Д. Б. Ђорђевић, 2009; Био-библиографија Љубише Р. Митровића, 2013; Роми на трећи начин, 2015; Niška romološka škola: Bibliografija 1996-2015, 2017; Пирот: живети у пограничју, 2017; Zajde Badža: romsko kultno mesto, коаутор Д. Б. Ђорђевић, 2017; Тома Семафорџија (Социолошки портрет перача шофершајбни), коаутор Д. Б. Ђорђевић, 2020; Основи социологије, коаутор Милован Вуковић, 2020.
Зборници: Dve hiljade godina hrišćanstva na Balkanu, коаутор Д. Б. Ђорђевић, 2001; Vere manjina i manjinske vere, коаутори Д. Б. Ђорђевић и Ј. Живковић, 2002; Kulturni i etnički identiteti u procesu globalizacije i regionalizacije Balkana, коаутори Љ. Митровић и Д. Б. Ђорђевић, 2002; Globalizacija, akulturacija i identiteti na Balkanu, коаутори Љ. Митровић и Д. Б. Ђорђевић, 2002; Kultura u procesima razvoja, regionalizacije i evrointegracije Balkana, 2003; Roma Religious and Religious Customs, коаутор Д. Б. Ђорђевић, 2003; Evangelization, Conversion, Proselytism, 2004; Civilno društvo i multikulturalizam na Balkanu, коаутори Љ. Митровић и Д. Б. Ђорђевић, 2004; Modeli kulturne politike u uslovima multikulturnih društava na Balkanu i evrointegracionih procesa, коаутори Љ. Митровић и Д. Б. Ђорђевић, 2004; Društvene promene, kulturni i etnički odnosi i evrointegracijski procesi na Balkanu, коаутори Љ. Митровић и Д. Б. Ђорђевић, 2004; Kultura mira i geokultura razvoja Balkana, коаутори Љ. Митровић и Д. Б. Ђорђевић, 2006; Islam at the Balkans in the Past, Today and in the Future, коаутори Д. Б. Ђорђевић и Љ. Митровић, 2007; Kvalitet međuetničkih odnosa i kultura mira na Balkanu, коаутор Д. Б. Ђорђевић, 2008; Orthodoxy from an Empirical Perspective, коаутор М. Благојевић, 2011; Religion, Religious and Folk Customs on the Border, коаутори Д. Б. Ђорђевић и Д. Гавриловић, 2012; Село у пограничју источне и југоисточне Србије, коаутори Д. Б. Ђорђевић и Ђ. Стевановић, 2012; 1.700 година Миланског едикта: социолошка перспектива, коаутор Д. Б. Ђорђевић 2013; A Priest on the Border, коаутори Д. Б. Ђорђевић и М. Јовановић, 2013; Хришћанство у 21. веку, коаутори Д. Б. Ђорђевић и П. Стајић, 2014; Вашар у пограничју источне и југоисточне Србије, коаутори Д. Б. Ђорђевић и Д. Крстић, 2014; Cult Places on the Border, коаутори Д. Б. Ђорђевић и Д. Крстић, 2014; Cemeteries and Burial Customs on the Border, коаутори Д. Б. Ђорђевић и Д. Гавриловић, 2015; 500 година протестантске реформације, коаутор Д. Б. Ђорђевић, 2017; Бити социолог (Споменица Драгољуба Б. Ђорђевића), 2019; Traditional and Non-traditional Religiosity, коаутор М. Благојевић, 2019; Contemporary Religious Changes: From Desecularization to Postsecularization, коаутори М. Благојевић и Д. Б. Ђорђевић, 2020.
Слободан Антонић (председник ССД, 2009-2013)
Слободан Антонић (Београд, 1959), дипломирао (1982) и магистрирао (1988) на Факултету политичких наука у Београду, а докторирао социологију на Филозофском факултету у Београду (1995). Радио као аналитичар у Републичкој конференцији Савеза социјалистичке омладине Србије (1985-1989), као истраживач у Институту за политичке студије у Београду (1990-1996), предавао социологију на Филозофском факултету у Новом Саду (1996-2001), а од 2001. је запослен на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду (доцент 2001, ванредни професор 2006, редовни професор 2011). Обављао дужности Управника одељења за социологију (2006-2010) и главног уредника Социолошког прегледа (2006-2009). Био председник Српског социолошког друштва 2009-2013. Један је од оснивача (1994) и уредника Нове српске политичке мисли (НСПМ). Књиге: Изазови историјске социологије (1995), Заробљена земља (2002), Нација у струјама прошлости (2003), Гутање жаба (2005), Елита, грађанство и слаба држава (2006), Срби и „Евро-Срби“ (2007), Консолидација демократских установа у Србији после 2000. године (2007; коаутор Душан Павловић), Вајмарска Србија (2008), Културни рат у Србији (2008), Искушења радикалног феминизма (2011), Вишијевска Србија (2011), Транзициони скакавци (2011), Лоша бесконачност (2012), Ђаво историја и феминизам (2012), На бриселским шинама (2013), Моћ и сексуалност: социологија геј покрета, (2014), Демонтажа културе: прилози за социологију српског друштва, (2016), Моћ и послушност, (2022).
Милован Митровић (председник ССД, 2004-2008)
Милован Митровић (Жупањац, 1948-), дипломирао социологију на Филозофском факултету у Београду (1972), докторирао на Правном факултету у Београду (1979). На Правном факултету у Новом Саду асистент и доцент (1973-1983), професор социологије на Факултету техничких наука у Новом Саду (1983-1987), на Филозофском факултету у Новом Саду (1987-1992), на Филозофском факултету у Београду (1992-2003) и на Правном факултету у Београду (2003-). Од 1990. редовни професор. Од 1997. до 1999. био и управник Одељења за социологију. Био руководилац два већа социолошка пројекта: „Друштвене промене и противречности у развоју села, сељаштва и пољопривреде у Југославији“ (1980-1985) и „Промене друштвених структура и образаца културе“ (1985-1990). Члан је Одељења друштвених наука Матице српске и главни уредник Зборника за друштвене науке Матице српске (2000-2004). Био и председник Југословенског удружења за социологију (1989-1991) и председник Српског социолошког друштва (2004-2008). Објавио око 150 радова из историје југословенске и српске социологије, опште и руралне социологије, етносоциологије и социологије права. Дела: Југословенска предратна социологија (1982); Наше село између прошлости и будућности (1989); Социологија села (1998); Српско село (1999); Социологија (2005); Увод у социологију и социологију права (2006). Основи социологије и социологија права (2009, заједно са Сашом Б. Бованом), Sociologjia: nocionet themelore dhe problemet (2010).
Драган Коковић (председник ССД, 2002-2004)
Драган Коковић (Пријепоље, 1948-), дипломирао социологију на Филозофском факултету у Београду (1972), а докторирао на Факултету политичких наука у Београду (1982). Од 1974. ради на Филозофском факултету у Новом Саду, од 1992. редовни професор. Био директор Института за филозофију и социологију Филозофског факултета у Новом Саду (1989-96), председник Југословенског удружења за социологију спорта и члан редакције часописа Социологија. Био председник Српског социолошког друштва (тада Социолошког друштва Србије) (2002-2004). Главне области рада: социологија културе, социологија спорта и социологија образовања. Дела: Спорт без игре (1986), Социологија религије и образовања (1996), Пукотине културе (1997), Социологија образовања: друштво и едукацијски изазов (2000), Култура и уметност (2000), Социјална антропологија (2000), Социологија културе (2004), Спорт и медији (2004), Пукотине културе (2005), Социологија спорта (2005), Друштво и медијски изазови: увод у социологију масовних комуникација (2007), Наличје такмичења: спорт између олимпијада и илузијада (2008), Друштво и образовни капитал (2009), Друштво, насиље и спорт (2010).
Милан Трипковић (председник ССД, 2000-2002)
Милан Трипковић (Витиница, код Зворника), 1949- Нови Сад 2010), дипломирао социологију на Филозофском факултету у Београду (1972), а докторирао на Правном факултету у Београду (1982). Од 1974. ради на Филозофском факултету у Новом Саду, а као редовни професор 1992-2010. Био директор Института за филозофију и социологију Филозофског факултета у Новом Саду (1983-89), шеф катедре/одсека за социологију Филозофског факултета у Новом Саду (1996-2006) и декан Филозофског факултета у Новом Саду (1989-1994). Био председник Српског социолошког друштва (тада Социолошког друштва Србије) (2000-2002) и члан Националног просветног савета за основно и средње образовање (2005-2010). Дела: Социолошке теорије (1992), Социјалне теорије (1999), Основи социологије (2006), Странпутице Србије (2009; заједно са Горданом Трипковић). Објавио и збирке поезије: Буђење града (1988), Божја башта (1992), Самониклице (1993), Месечев мелем (1996), Стаклени сан (1998), Пусто поље (1999), Зидање греха (2004), Свети гај (2006).
Слободан Вуковић (председник ССД, 1996-2000)
Слободан Вуковић (Даниловград, 1946-), дипломирао социологију на Филозофском факултету у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Загребу (1991). Радио у Институту за социолошка и криминолошка истраживања (1992-1999) и у Институту друштвених наука (1999-), где је сада научни саветник и управник Центра за социолошка истраживања (од 2002). Главни и одговорни уредник часописа Социолошки преглед (1994–1996. и 2000–2004), и члан Националног савета за науку (2006-2011). Био председник Српског социолошког друштва (тада Социолошког друштва Србије) 1996-2000. У осамдесетим годинама 20. века самостално урадио искуствено истраживање класне структуре српског друштва (објављено 1994), а у првој деценији 21. века истраживао корупцију (објавио три књиге). Последњих година истражује распад Југославије, посебно медијски и економски аспект. Објавио: Радништво и бирократија (1985), Покретљивост и структура друштва (1994), Чему приватизација? (1996), Корупција и владавина права (2003), Право, морал и корупција (2005), Корупција и транзиција (2007), Етика западних медија (2009).
Милош Немањић (председник ССД, 1994-1996)
Милош Немањић (Београд, 1932-2016), дипломирао (1964), магистрирао (1970) и докторирао социологију (1986) на Филозофском факултету у Београду. Након дипломирања запослио се Институту за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду (1964), а када је основан Завод за проучавање културног развитка (1967), прелази у ову установу, у којој остаје 23 године, пролазећи све фазе у научној каријери, од самосталног истраживача (1967-68), до вишег научног сарадника. Од 1984. до 1990. био је директор ове установе. Прелази у Институт за социолошка и криминолошка истраживања (1991), где стиче звање научног саветника и остаје до одласка у пензију (1999). Учествовао у бројним научноистраживачким пројектима, а руководио пројектом „Промене културних образаца и развој Србије“, у Институту за криминолошка и социолошка истраживања (1991-1995). На студијским путовањима, у посетама институтима за културу у раздобљу 1971-1990. био је у Бечу, Будимпешти, Варшави, Москви, Прагу и Софији. Као члан југословенске делегације учествовао је на Светском конгресу књиге у Лондону 1982. године, где је представио ауторску монографију Књига и читање у Југославији (1982, коаутор Јован Јанићијевић). Био је укључен и у међународни пројекат Савета Европе „Култура и региони Европе“ (1987-1999). Био председник Српског социолошког друштва (тада Социолошког друштва Србије) 1994-1996. Сада је председник Геронтолошког друштва Србије. Одликовања и награде: Златна значка Културно просветне заједнице Србије (1978), Спомен плакета града Београда (1974), Диплома поводом 30-тогодишњице ослобођења Београда (1974), Плакета града Београда (1984). Објавио: Културне потребе (1974), Набавна политика народних библиотека (1984), Један век српске стваралачке интелигенције 1820-1920. (2001), Пут у социологију: биографско – библиографски прилог (2004), На трагу порекла српске интелигенције XIX века: топографија и социографија (2009), Књижевна култура у Србији: социолошки есеји и истраживања (1975-2005) (2011).
Марина Благојевић (председница ССД, 1992-1994)
Марина Благојевић (1958-2020), дипломирала (1982), магистрирала (1989) и докторирала (1990) социологију на Филозофском факултету у Београду, где је радила у звању асистента (1985), доцента (1991) и ванредног професора (1995-2000). Сада је научни саветник у Институту за социолошка и криминолошка истраживања у Београду и директор „Altera MB“ истраживачког центра за род и етницитет у Будимпешти. Била је гостујући професор у САД, Немачкој, Мађарској, Црној Гори, а сада је гостујући професор у Босни и Херцеговини. Предавала је родне студије на CEU (Gender Department; Будимпешта, 1998-2001). Њена главна интересовања су истраживања родних и етничких односа. Урадила је студију о социјалном статусу жена на Балкану, за Европски парламент (2003). Члан Enwise експертске групе (од 2004), коју је основала Европска комисија, с циљем да проучава и извештава о положају жена научника у земљама у развоју. Као експерт је била ангажована и од стране UNDP, IFAD-а и различитих влада у региону Балкана. Била је председница Српског социолошког друштва (тада Социолошког друштва Србије) 1992-1994. Објавила: Жене изван круга: професија и породица (1992), Родитељство и фертилитет: Србија деведесетих (1997), Knowledge Production at the Semiperiphery: a gender perspective (2009).
Владимир Милић (председник ССД, 1989-1992)
Владимир Милић (1938-2013), дипломирао социологију на Филозофском факултету у Београду, а докторирао на Правном факултету (1975). Од 1973, па све до одласка у пензију 2004, предаво социологију на Правном факултету у Београду, где је прошао сва звања, од асистента до редовног професора, а био и декан овог факултета (2001-2004). Истраживао структуру друштва и друштвене промене Србије и Југославије. Био председник Српског социолошког друштва (тада Социолошког друштва Србије) 1989-1992. Објавио: Револуција и социјална структура (1978), Лице и наличје технократије (1981), Социјални портрет партије: прилог проучавања социјалне слојевитости Савеза комуниста Србије (1984), Идеологија и научно истраживање (1984), Социологија – наука друштвене кризе: главни токови и правци развоја (1997) Транзиција савременог друштва: од маса у друштву до масовног друштва и светског друштва маса – претварање масе у публику (1998) и Основи методологије искуственог истраживања у друштвеним наукама (2011), а заједно с Мирославом Печујлићем: Демократија и ауторитаризам: политичка култура југословенског вишестраначког друштва (1994), Методологија друштвених наука (више издања, последње 2003) и Социологија (више издања, последње 2005).
Весна Пешић (председница ССД, 1987-1989)
Весна Пешић (Гроцка, 1940-), дипломирала филозофију на Филозофском факултету у Београду, а магистрирала (1971) и докторирала (1977) на Правном факултету. Радила на Одељењу за социологију Института друштвених наука (1964-72), на Институту за социјалну политику (1972-78), на Вишој школи за социјалне раднике (1978-81) и на Институту за филозофију и друштвену теорију (1991-2001). На студијским боравцима била на Далеком истоку (1977) и у САД (1978/9). Била председница Српског социолошког друштва (тада Социолошког друштва Србије) 1987-1989. Председница Грађанског савеза Србије (1992-1998), народна посланица (1993-1997 и 2007-), амбасадор СРЈ у Мексику (2001-5). Добитница награде „Андреј Сахаров“ (1997). Дела: Друштвене девијације: критика социјалне патологије (1988, заједно с Иваном Јанковићем), Кратки курс о једнакости (1988), Serbian nationalism and the origins of the Yugoslav crisis (1996), Разрешница (1999), Можеш ти то Весна, можеш (2000, аутобиографија).
Божидар Јакшић (председник ССД, 1985-1987)
Божидар Јакшић (1937-), дипломирао филозофију у Сарајеву, а магистрирао (1970) и докторирао (1974) социологију на Филозофском факултету у Београду. Радио на Институту за филозофију и друштвену теорију, где је био и директор. Главни уредник Социологије (1989-1991). Био председник Српског социолошког друштва (тада Социолошког друштва Србије) 1985-1987. Објавио: Хисторија и социологија (1976) Милсова критика америчког капитализма (1980), Свест социјалног протеста (1986), Време револуције?: револуција и стабилизација (1989), Балкански парадокси: огледи о распаду Југославије (2000), Људи без крова: живот избеглица и расељених Рома са Косова у Црној Гори (2002), Митарење чудовишта: дефицити политичких промена у Србији (2004), Бука и бес: о праву на критичко мишљење (2005), Милсова критика друштва организоване неодговорности (2007).
Мирослав С. Ђорђевић (председник ССД, 1982-1985)
Мирослав С. Ђорђевић (Власотинце, 25. новембар 1934- Београд, 10. април 2002), дипломирао на Правном факултету у Београду. За социологију се опредељује током студирања, с посебним усмерењем на истраживања јавног мнења и масовне комуникације. Припада групи млађих социолога са Правног факултета, која се окупљала око Радомира Лукића. Новинарством се бавио од ране младости у крагујевачкој Светлости, уређивао гласило „Енергопројекта“, писао у „Туристичкој штампи“, био сарадник Радио Београда, у Политици је приказивао резултате истраживања аудиторијума. У „НИН“-у води серију испитивања мнења међу читаоцима. На месту начелника Одељења за студиј програма РТБ уводи систематска и обухватнија испитивања и осмишљава организациону структуру службе за истраживање јавног мнења, која ће постати и изван медија истраживачки релеватна по тадашњим европским мерилима. Као истраживач највишег ранга у каснијем Центру РТБ за истраживање програма и аудиторијума руководи пројектима, организује саветовања и трибине о медијима, аудиторијуму и информисању (омладина, деца, спорт, култура). Приређује и зборник текстова Тито о информисању (РТБ, 1980). Почетком 80-их, безначајни инцидент на послу бива повод пословној и партијској номенеклатури Радио телевизије Београд да га искључи из радне организације и процесуира у форумима Савеза комуниста у Београду. Неколико година без посла, посвећује се раду у Социолошком друштву, настојећи да саветовањима и трибинама („Омладина и друштвене кризе“ и др.) обезбеди боље укључивање социолога у друштвене процесе. Био председник Српског социолошког друштва (тада Социолошког друштва Србије) 1982-1985. Био је председник Секције за масовно комуницирање и јавно мнење ЈУС-а и југословенски представник у Међународном удружењу за истраживање масовне комуникације. Био је и члан Удружења новинара Србије. При крају радног века, на месту руководиоца истраживања у Марксистичком центру ГК ОСК у Београду, организује расправе и уређује публикације из истраживања (Од књиге до читаоца).
Слободан Цанић
Слободан Бакић (председник ССД, 1981-1982)
Слободан Бакић (Београд, 24. март 1941- 22. април 1982), дипломирао (1963) и магистрирао (1975) на Правном факултету у Београду. Један од седморо из прве генерације (1962) стипендиста Института за социологију (од 1971. Институт за криминолошка и социолошка истраживања), где је остао да ради (доцније у звању вишег истраживача). Школске 1969/70 боравио на стручном усавршавању у Француској, код Пјера Нaвила (Pierre Navill). Бавио се искуственим и теоријским истраживањима из области социологије рада, социологије спорта и градског живота у Београду. Био главни уредник Социолошког прегледа: 1971-1973. (заједно с Тривом Инђићем), 1974-1975. и 1977-1981. (заједно с Милосавом Јанићијевићем). Toком целе те деценије био главна покретачка снага Социолошког прегледа. Био председник Српског социолошког друштва (тада Социолошког друштва Србије) 1981-1982. Трагично изгубио живот, не одбранивши написану докторску дисертацију. Текст доцније објављен као књига: Аутоматизација и радничка класа: утицај аутоматизације на социолошко одређење и састав радничке класе (1984).
Ружа Петровић (председница ССД, 1979-1981)
Ружа Петровић (Ритопек, 1928– Београд, 1993), дипломирала (1963) и магистрирала (1968) социологију на Филозофском факултету у Београду, докторирала на Филозофском факултету у Загребу (1973). Предавала демографију на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду (асистент 1964, доцент 1974, ванредни професор 1980, редовни професор 1987). Била је члан Одбора за проучавање становништва САНУ и председник Српског социолошког друштва (тада Социолошког друштва Србије) 1979-1981. Бавила се проблемима демографског развитка становништва СФРЈ. Поставила темеље социјалне демографије у Србији, повезавши богату демографску грађу са социолошким парадигмама и аналитичким оквирима. Ангажовала се и у креирању програма популационе политике на нисконаталитетним подручјима Србије. Била управник Одељења за филозофију и социологију Филозофског факултета у Београду (1989-1990). Дела: Друштво и становништво: макросоциолошки и демографски аспекти развоја СР Србије (1978), Демографија (1979) Демографски развој Војводине (1973), Домаћинство, породица и брак у Југославији: друштвено-културни, економски и демографски аспекти промене породичне организације (1981, заједно с Анђелком Милић и Евом Берковић) Етнички мешовити бракови у Југославији (1985), Миграције у Југославији и етнички аспект (1987), Сеобе Срба и Црногораца са Косова и из Метохије (1989, заједно с Марином Благојевић, енглески превод 1992), Самоубиства у Југославији (1990, заједно с Петром Опалићем и Драганом Радуловићем).
Анђелка Милић (председница ССД, 1977-1979)
Анђелка Милић (Београд, 1942-2014), дипломирала социологију (1965), магистрирала (1970) и докторирала (1975) на Филозофском факултету у Београду. Радила у Институту друштвених наука (1965-71) и на Филозофском факултету у Београду (асистент 1971, доцент 1978, ванредни професор 1983, редовни професор 1986, у пензији од 2009). Стручно се усавршавала, а доцније и држала предавања, у Немачкој, Енглеској и САД. Боравила и предавала као стипендиста Фулбрајтове фондације на University of California, Berkeley, САД (1990-1991). Руководилац више истраживања српског друштва и породице. Области рада: социологија породице, социологија омладине, социологија образовања, антропологија. Организовала у Београду Конференцију Међународног истраживачког комитета за породицу, при International Sociological Association (1988). Оснивач родних студија на Универзитету у Београду (1992, прва катедра у на Балкану). Главни уредник Социолошког прегледа (1981-1983, заједно са Бориславом Џуверовићем) и Социологије (1993-1995). Била председник Српског социолошког друштва (тада Социолошког друштва Србије) 1977-1979. Објављивала радове у водећим страним часописима, између осталог: «The women’s movement in Serbia and Montenegro at the turn of the millennium» Feminist Review (1/2004), «The Family and Work in the Post-socialist Transition of Serbia: 1991–2006», International Review of Sociology (2/2007). Књиге: Загонетка омладине: теорија и историја омладинске структуре (1987), Класе и породица (1978), Домаћинство, породица и брак у Југославији (1981; заједно с Евом Берковић и Ружом Петровић), Жене, политика, породица (1994), Генерација у протесту: социолошки портрет учесника Студентског протеста 96/97 на Београдском универзитету (1998, заједно с Лилијаном Чичкарић) Социологија породице (2001. и 2007), Женски покрет на раскршћу миленијума (2002).
Живан Танић (председник ССД, 1975-1977)
Живан Танић, (Сремчица, 5. фебруар 1924-март 1999), дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду (1955), докторирао социологију на Филозофском факултету у Загребу (1969). Стручно се усавршавао у Госингу (Güssing; Аустрија), Ерлангену (Erlangen; Немачка) и Гетеборгу (Göteborg; Шведска). Радио у државној служби у Прагу (1947-48), Београду (1948-52), интерниран у логор на Голом отоку (1952-54), наставник филозофије у гимназији (1955-58), истраживач у Центру за социолошка истраживања Института за друштвене науке (1958-1989, биран у сва звања до научног саветника), био управник Центра (1971-1974), редовни професор Фармацеутског факултета за предмет Основи марксизма. Био гостујући професор у Индији, након чега објавио књигу: Workers’ participation in management: ideal and reality in India (1969). Главни уредник Социолошког прегледа (1965), председник Српског социолошког друштва (тада Социолошког друштва Србије) 1975-1977. Објавио: Метода посматрања (анализе) докумената (1963), Радничко самоуправљање: развој и проблеми 1950-1960 (1963), Сељаци на европским раскрсницама: анализа економских миграција (1974), Mita Cenić dans le developpement de la pensée socialiste en Serbie (1974), Пролетаријат изван домовине (1979), Београдска предграђа и приградска насеља: социолошка студија (1989).
Миодраг Ранковић (председник ССД, 1973-1975)
Миодраг Ранковић (Голубац, 1925 – Београд, 2023), дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду (1955), где је постао асистент (1962), одбранио докторат (1968) и радио до пензионисања (доцент 1969, ванредни професор 1978, редовни професор 1984, пензионисан 1990). Водио четири теоријско-истраживачка пројекта из којих је произашло више значајних књига. Писао о светским социолозима, као и радове о савременом друштву (друштвени развој, глобализам и антиглобализам, нови светски хегемонизам, тероризам). Учествовао у састављању наставних програма и у писању уџбеника за социологију. Био је главни уредник Социологије (1982-1983), председник Српског социолошког друштва (1973-1975). Одликован Орденом рада са црвеном звездом. Дела: Гурвичево схватање структуре и типологије глобалних друштава (1970), Теорије и проблеми друштвеног развоја (1981, заједно с Михаилом Поповићем), Промене и развитак друштвених организација (1983), Дефиниције и границе друштвеног развитка (1989, заједно с Весном Пешић и Маријом Бабовић), Социологија и футурологија: обнова идеје о „глобалној социологији“ (1995), Социологија и футурологија. Књ. 2, „Позитивизација будућности“ и нове утопије. Обнова профетизма и нове мистификације (1998), Глобализација и нови империјализам (2009), Нови империјализам: актуелна суочавања (2011).
Драгољуб Мићуновић (председник ССД, 1971-1973)
Драгољуб Мићуновић (Мердаре, 1930-), дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду (1954). Био професор у Учитељској школи у Београду и у крушевачкој гимназији. За асистента на Одељењу за филозофију и социологију Филозофског факултета у Београду изабран 1960. Докторирао 1969. и изабран за доцента Историје социјалних и политичких теорија. Укључио се у покрет интелектуалаца око „Праксиса“ и „Философије“. Учесник студенског бунта 1968. Био у групи од осам професора који су удаљени са Филозофског факултета у Београду (1975). Под притиском међународне јавности добио запослење на Одељењу за филозофију Инсититута друштвених наука у Београду (1981). На Филозофски факултет враћен 1990, као редовни професор. Имао више студијских боравака у Француској, Немачкој, Енглеској и САД. Био председник Српског социолошког друштва (1971-1973). Председник Демократске странке (1990-1994) и Демократског центра (1996-2003). Републички посланик 1990. и 2007, савезни 1992, 1996. и 2000. Председник Већа грађана Савезне скупштине (2000-2003), и председник Скупштине Србије и Црне Горе (2003-6). Објавио: Логика и социологија (1971) и Социјална филозофија (1988), Филозофија минима (2001), Моја политика (2005), Речи у времену (2007) Историја друштвених теорија, књига 1-2. (2010).
Загорка Голубовић (председница ССД, 1968-1971)
Загорка Голубовић (Дебрц, 1930 – Београд, 2019), дипломирала филозофију на Филозофском факултету у Београду (1952), где је радила од 1957. На студијском боравку у Енглеској (1957/58) упознала се са социјалном антропологијом, коју је затим утемељила у Србији. Докторирала на Филозофском факултету у Београду (1962). Припадала српском делу «Праксис» групе, удаљена са Филозофског факултета (1975), заједно са још седморо професора. Њена књига Човек и његов свет у антрополошкој перспективи (1973) била је забрањена. Од 1981. ради на Институту за филозофију и друштвену теорију. Усавршавала се у САД (1989). Предавала на универзитетима у Енглеској, Шведској и САД. Враћена, у звању редовног професора на Филозофски факултет (1990). Од 1996. поново на Институту за филозофију и друштвену теорију. Била посланик у савезној скупштини (1960-62), председник Српског социолошког друштва (1968-1971) и управник Одељења за социологију Филозофског факултета у Београду (1991-1993). Дела: Проблеми савремене теорије личности (1966), Антропологија као друштвена наука (1967), Човек и његов свет у антрополошкој перспективи (1973), Породица као људска заједница: алтернатива ауторитарном схватању породице као система прилагођеног понашања (1981), Стаљинизам и социјализам (1982), Криза идентитета савременог југословенског друштва: југословенски пут у социјализам виђен из различитих углова (1988), Антрополошки портрети (1991), Антропологија у персоналистичком кључу (1997). Странпутице демократизације у постсоцијализму (1999), Ја и други: антропололошка истраживања индивидуалног и колективног идентитета (1999), Изазови демократије у савременом свету (2003), Поуке и дилеме минулог века: филозофско-антрополошка размишљања о главним идејама нашег времена (2006), Антропологија (2007), Култура и преображај Србије : вредносна усмерења грађана у променама после 2000. године (2010, заједно с Исидором Јарић), Како калимо демократију: шта нисмо научили (2011). Библиографија у: Живети против струје (2001, стр. 140-149).
Фирдус Џинић (председник ССД, 1966-1968)
Фирдус Џинић (1931-2008), дипломирао и докторирао на Правном факултету у Сарајеву, први професионални истраживач јавног мнења у Србији, формирао међуодељенску групу Института друштвених наука за испитивање јавног мњења (1963), која је убрзо прерасла у самостални Центар за истраживање јавног мњења ИДН (1964). Смењен са положаја управника Центра из политичких разлога. Радио у Центру за истраживање програма и аудиторијума Радио телевизије Београд, био и директор Центра. Професор на Ветеринарском факултету у Београду. Написао прву комуниколошку књигу у Србији Наука о комуницирању (1978), у којој је третирао феномен комуницирања „у социокибернетској и психосоциолошкој равни“. Био председник Српског социолошког друштва 1966-1968 и потпредседник 1977-1977. Објавио: Самоуправљање у области заједничке потрошње у предузећима (1963), Југословенско јавно мнење и VIII конгрес СКЈ (1965), Лист „Комунист“ и његови читаоци (1967), Масовно комуницирање у СР Србији (1977, заједно с Љиљаном Баћевић), Масовно комуницирање у савременом свету (1978), Један покушај заснивања марксистичке теорије права: совјетска теорија права раног периода (1979), Komunikologija: sociokibernetika in psihosociologija informiranja in komuniciranja v samoupravni družbi in združenem delu (1980), Савремени свет и југословенско друштво (1981), Закључци социологије (1991), Етика (1995), Један нацрт унутрашњег уређења југословенског друштва (1997).
Мирослав Печујлић (председник ССД, 1962-1964)
Мирослав Печујлић (Сисак, 1929 – Београд, 2006), дипломирао на Правном факултету у Београду (1957), где је и изабран за асистента за Општу социологију (1958). Био на студијском боравку у Енглеској (1959) и САД (1961-62). Докторирао на Правном факултету у Београду (1961), за редовног проф. изабран 1973, пензионисан 1994. Био је један од оснивача Факултета политичких наука у Београду, где је предавао Политичку социологију. Био ректор Београдског универзитета (1977-1981). Један од оснивача и уредника часописа Гледишта (излазио 1960-2000) и главни уредник Социологије (1965-1968). Председник Eвропског центра за високо образовање при UNESCO, сарадник Универзитета УН, члан уредништва Higher Education Policy. Уредник међународних зборника: The Transformation of the World – The Role of Science and Technology (1980), Social and Cultural Alternatives in the Changing World (1981), Science and Technology in the Transformation of the World, (коуредник, 1982). Са Радомиром Лукићем главни редактор Социолошког лексикона (1982). Био председник Српског социолошког друштва 1962-1964. Учесник НОБ-а од 1943, члан СКОЈ-а од 1944, члан ЦК СКЈ, члан Извршног комитета ЦК СКЈ, члан Председништва ЦК СКЈ и члан Извршног бироа Председништва СКЈ, члан ЦК СКС. Добитник Ордена братства и јединства са златним венцем, Ордена Републике са сребрним венцем, Октобарске плакете Београда, НИН-ове награде за публицистику 1977. Дела: Класе и савремено друштво (1967), Хоризонти револуције: студије из политичке социологије (1970), Будућност која је почела: научно-технолошка револуција и самоуправљање (словеначки превод 1969, мађарски превод 1974), Социологија између револуције и апологије: дијалектичко истраживање савременог друштва (1973), Сусрет светова (1976), Универзитет будућности (1980; енглески превод 1987), Марксизам и савремено друштво (1983, заједно са Зораном Видаковићем), Заробљено друштво (1986), Драма социјализма (1989), Савремена социологија: стара и нова слика света (1991), Изазови транзиције: Нови свет и постсоцијалистичко друштво (1997), Глобализација (2002), заједно с Владимиром Милићем: Демократија и ауторитаризам: политичка култура југословенског вишестраначког друштва (1994), Методологија друштвених наука (више издања, последње 2003) и Социологија (више издања, последње 2005).
Михаило В. Поповић (председник ССД, 1961-1962)
Михаило В. Поповић (Београд, 1925-2011), дипломирао (1950) и докторирао (1956) филозофију на Филозофском факултету у Београду, где се и запослио (1950. професор средње школе додељен на рад, 1954. асистент, 1958. доцент, 1963. ванредни професор, 1970. редовни професор, у пензију отишао 1990). Један је од утемељивача Одељења за социологију Филозофског факултета у Београду (1959). Као стипендиста UNESCO боравио у Паризу, Женеви и Бриселу (1958-1959), а као стипендиста Фордове фондације на специјализацији у САД (1963-1964). Предавао социологију и у Олбанију, држава Њујорк (1981). Био на студијским боравцима и у Немачкој, Пољској, Чешкој и Кини. На Филозофском факултету у Београду био и декан (1979-1981). Председник Југословенског удружења социолога (1966-1968), председник Српског социолошког друштва (1961-1962) и главни уредник Социолошког прегледа (1961-1962). Један је од утемељивача модерне социологије у Србији, схваћене и као теоријске и као емпиријске дисциплине. Организовао је прва велика истраживања друштвене структуре у Србији, на основу којих су настале књиге: Друштвени слојеви и друштвена свест (1977), Друштвене неједнакости (1987) и Србија крајем осамдесетих (1991). Допринео је еманципацији српске социологије од догматског марксизма. Неговао је јасну мисао, аналитичност и спремност на корекцију властитих научних становишта у сусрету са новим чињеницама. Заједно са Војином Милићем оставио је најдубљи траг у српској социологији друге половине 20. века. Написао још: О истини и њеном критеријуму (1958), Филозофија и посебне науке (1958), Савремена социологија (1961), Предмет социологије (1966), Проблеми друштвене структуре (1967), Философски и научни рад Алимпија Васиљевића (1972), Преглед историје културе и уметности (1974), Теорије и проблеми друштвеног развоја (коаутор заједно са Миодрагом Ранковићем, 1981), Политика расподеле и идеологија (1981, заједно с Данилом Мркшићем и Тодором Куљићем), Друштво и политика (1984), Теорија и емпирија: социолошка истраживање друштвених класа и слојева (1994), Тоталитарни системи (1997), Национална катастрофа и политичко отрежњење (2002).
Владимир Рашковић (председник ССД, 1960-1961)
Владимир Рашковић (Поцесје, 1925-Београд, 2009), студирао економију у СССР (1946-1948), али после сукоба са Информбироом враћен у земљу, где је дипломирао на Економском факултету у Београду (1949). Изабран за асистента на Економском факултету у Београду, на предмету Основи марксизма-лењинизма, односно Марксистричка социологија (1949). Слушао предавања из социолошких студија на Институту друштвених наука. Докторат из економских наука положио на Универзитету у Београду, а докторат из филозофије на Универзитету у Лондону. На стручном усавршавању боравио у Женеви и Лондону. На Економском факултету прошао сва звања, до редовног професора (у пензији од 1990). Оснивач и први директор Социолошког института у Београду (1961). Био председник Српског социолошког друштва 1960-1961. Био ангажован за извођење наставе из социолошких предмета, на основним и последипломским студијама, на десетак факултета у Србији и Црној Гори. Држао предавања из социологије рада на више универзитета у Јапану (Токио, Осака, Кјyото, Нигата, Сапоро и др), као и за неколико врхунских компанија широм Јапана. Изучавао „тајне“ успеха Јапана, презеновао реферате на интернационалним скуповима у Јапану, држао предавања у Академији наука у СССР и на Универзитету у Лењинграду, а такође и на Универзитету у Лондону, Адис Абеби, у Харареу итд. Члан Интернационалне академије за врхунску науку Јапана, Токио. Одликован Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима и Орденом рада са златним венцем. Објавио: Основи социологије (1962, више издања), Социологија рада (1967, више издања), Макро и микро социолошке структуре (1972), Социологија села (1988).
Војин Милић (председник ССД, 1959-1960)
Војин Милић (Пивница, Хрватска, 1922 – Београд, 1996), учесник НОР-а, у ЈНА до 1954. Дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду (1951), докторирао на Правном факултету у Београду (1958). Заједно са Руди Супеком, Михаилом Ђурићем, Вељком Кораћем и пољским социологом Јаном Шћепанским (Jan Szczepański) сачинио 1959. програм студија социологије на Филозофском факултету у Београду, где је предавао Методологију социолошких истраживања и Социологију сазнања (1962-1985). Добитник Октобарске награде Београда 1965. Држао течај на Филозофском факултету у Бечу 1972/73. и предавања у СР Немачкој, Француској и Пољској. Био је председник Српског социолошког друштва (1959-60; тадашњи назив: Секција ЈУС за НР Србију), секретар Истраживачког комитета за социологију сазнања Међународног социолошког удружења (1966-70) и члан његовог извршног одбора (1984-86). Објављивао чланке и студије у разним иностраним часописима. Главни уредник Социологије (1968-1970). Дела: Социолошки метод (1965), Социологија сазнања (1986), Прилози историји социологије (1989), Социологија науке, (1995) и Друштвена структура и покретљивост Југославије (1996). Потпуна библиографија штампана у Споменици В. Милића (1993). (Видети број Социологије посвећен овом великану).
Цветко Костић (председник ССД, 1957-1959)
Цветко Костић (Жупа Никшићка, 1912-Београд 1985), основну школу је завршио у Никшићу, а гимназију у Мостару. Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Радио је у Етнографскoм институту САНУ, где је и докторирао (1953) са темом Сељаци-индустријски радници. Одлично одабрана тема и обимно искуствено истраживање које је било основа доктората, прибавили су му велики углед. Сматран је настављачем Сретена Вукосављевића. Повезивао је оно највредније из предратне српске социологије – добро познавање француске и немачке социолошке школе – са модерним техникама истраживања. Следеће његово истраживање о сељацима-радницима обављено је у Бору (1962) и такође је оцењено као изванредно. Био је први српски и југословенски социолог који је добио прилику да истражује промене у сеоским заједницама у иностранству (Алжир, 1965). Написао је и први уџбеник социологије села у Србији/Југославији (1969). Предавао Социологију насеља на одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду (1961-1978). Предавао је социологију села/града и на Економском, Пољопривредном и Архитектонском факултету у Београду. Био је члан Извршног комитета Међународног удружења за социологију града и уредник бројних домаћих и страних социолошких часописа. Био председник Српског социолошког друштва (1957-1959; тадашњи назив: Секција Југословенског социолошког друштва за НР Србију) и управник Одељења за филозофију и социологију Филозофског факултета у Београду (1977-1979). Дела: Муслимански Цигани у Скопљу (1934); Сељаци индустријски радници (1955); Бор и околина: социолошка испитивања (1962); Социологија села (1969); Социологија града (1973, 2. проширено изд. 1982).
Радомир Лукић (председник ССД, 1954-1956)
