Мејлинг листа

Поштовани посетиоци, овде се можете пријавити на нашу мејлинг листу, како бисмо били у могућности да вас путем имејла редовно обавештавамо о новостима и текућим активностима.







Социологија на Правном факултету у Београду 1938-1941

У новембру 1932. Правни факултет уводи Катедру за социологију и статистику, али не и сам предмет Социологија, као обавезан на основним студијама. Наиме, међу наставницима је настао спор око изостављања неких предмета са листе обавезних, као би се направило места за нове (Кандић, 1, 82-89). Тај спор је трајао годинама, па ће тек доношење Заједничке уредба свих правних факултета, из децембра 1938, убрзати увођење Социологије као предмета на основне студије. Наиме, та уредба је предвидела да се, на свим правним факултетима, у оквиру обавезне Катедре за социологију и статистику, изучавају следећи предмети: Општа социологија, Економска социологија, Правна социологија, Политичка социологија и Статистика (исто, 90), при чему су Општа социологија и Статистика обавезни предмети, а остали изборни. Држећи се ове уредбе, Савет Правног факултета је ставио Општу социологију, као обавезан предмет, у прву годину основних студија (исто, 93), али је прошло још годину дана до првих предавања из овог предмета. Ипак, студенти који су уписали факултет школске 1940/1941 имали су Општу социологију као обавезан предмет, а предавања је држао Ђорђе Тасић (исто, 215). Рат је спречио Тасића да предавања доврши, а студенте да овај испит полажу.

Али су се зато на Правном факултету већ годинама одржавала предавања из социологије на докторским студијама. Тамо Слободан Јовановић држи курсеве: „Преглед новије државноправне и социолошке књижевности“ (1929/1930), „Историјски материјализам“ (1932/33), „Формална социологија“ (1936/37, 1938/39, 1939/1940), „Социологија религије“ (1938) и „Примери политичке социологије“ (1940). Предавања са три од ових курсева Слободан Јовановић ће затим објавити као књиге (Формална социологија, 1937; Социологија религије, 1938. и Примери политичке социологије, 1940). Јовановић држи предавања и у Социолошком семинару за докторанте (1936/1937), затим специјални курс из Социологије за докторанде (1937/38), као и семинар из Социологије за докторанде (1937/38) и семинар из Социологије и Филозофије права за докторанде (1938/39 и 1939/1940, заједно са Ђ. Тасићем и Ј. Ђорђевићем; исто, 1, 364-365).

Такође, Ђорђе Тасић и Јован Ђорђевић заједно држе семинар из Социологије и Филозофије права за докторанде (1940/1941), Тасић држи курс под називом „Американска социологија“ (1939/1940), а Ђорђевић течаје „Увод у социологију“ (1936/1937), „Општа социологија“ (1937/38) и „Општа питања из социологије“ (1940/1941; исто, 371-2; 389). Њима ће се, након доласка на Правни факултет (1940), прикључити и Радомир Лукић својим специјалистичким курсом „Преглед модерне правно-социолошке књижевности“ (1940/1941; исто, 372).

Ђорђе Тасић се, након 1937, окреће интензивном социолошком раду, кроз Друштво за социологију, Социолошки преглед и Институт за социологију, при Правном факултету. То његово окретање ка социологији се још не очитује у књигама, па и чланцима, које публикује, али он тих година започиње рад „на једном теоријском уводу у социологију“ (М. Митровић, 125) који је требало да буде круна стваралаштва предратне београдске школе правника-социолога. Одстрањивање са универзитета (1941), интернирање у бањички логор (1943) и његова трагична и прерана смрт (1944), онемогућили су Тасића да заврши рад на овој важној књизи. „У нашој социологији био је пре свега пионир(...), оснивач једне социолошке школе (...)која, нажалост, није могла да се развије даље од самог почетка“ (Р. Лукић).

Други професор Правног факултета који се, крајем тридесетих година, интензивније окреће социологији јесте Јован Ђорђевић. Он је већ у својој докторској дисертацији Les Rapports entre la Notion d'État et La Notion de Classes Sociales (1933) обрадио однос између државе и класа, да би, у школској 1934/35, на Коларчевом универзитету, држао низ предавања из социологије (постојао је и литографисани текст, од 237 страна). Њих је затим дорадио као књигу Основи социологије, а рукопис предао на увид комисији која га је 1940. бирала за ванредног професора. Но због рата и, затим, аверзије послератних власти према социологији, рукопис никада није објављен. Ипак, Ђорђевић је, у овом периоду, штампао читав низ социолошких чланака: „Преглед савремене француске социологије“ (1937), „Психоанализа и социологија“ (1937), „Социологија и историја“ (1938), „Социологија и право“ (1938), „Вредност Диркемове социологије за научну социологију“ (1938), „Доситеј Обрадовић као социолог“ (1940), итд. Ђорђевић се дакле, пред рат, снажно развијао у социолошком правцу, те би вероватно каријеру наставио претежно као социолог, само да није било рата и послератног антисоциолошког расположења. После рата, међутим, нова власт ће ангажовати Ђорђевића на изградњи правног система, па ће он сасвим напустити социологију и посветити се искључиво јавном праву.

Коначно, на Правни факултет долазе и двојица сарадника: социолог села Сретен Вукосављевић (1881-1960), као хонорарни сарадник за предмет Социологија (1939; према Кандић, 1, 255) и Радомир Лукић, који бива изабран за доцента (1940), и који ће се, на докторским студијама, такође укључити у наставу из Социологије. Уз Слободана Јовановића, који је отишао у пензију (1940), али који је одмах изабран за хонорарног професора Правног факултета, те је остао у настави, на Правном факултету се тако створила довољна „критична маса“ наставника-социолога. Та „критична маса“ је могла довести не само до теоријског и истраживачког узлета српске социолгије, већ и до снажног институционалног кретања у правцу стварања првог Одсека за социологију, на неком нашем факултету. Тако је Правни факултет, а не Филозофски, могао постао оно место где се данас образују професионални социолози у Србији. Али, Други светски рат је грубо пресекао све те процесе.

Слободан Антонић