Миодраг Ранковић (Голубац, 1925-), дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду (1955), где је постао асистент (1962), одбранио докторат (1968) и радио до пензионисања (доцент 1969, ванредни професор 1978, редовни професор 1984, пензионисан 1990). Водио четири теоријско-истраживачка пројекта из којих је произашло више значајних књига. Писао о светским социолозима, као и радове о савременом друштву (друштвени развој, глобализам и антиглобализам, нови светски хегемонизам, тероризам). Учествовао у састављању наставних програма и у писању уџбеника за социологију. Био је главни уредник Социологије (1982-1983), председник Српског социолошког друштва (1973-1975). Одликован Орденом рада са црвеном звездом. Дела: Гурвичево схватање структуре и типологије глобалних друштава (1970), Теорије и проблеми друштвеног развоја (1981, заједно с Михаилом Поповићем), Промене и развитак друштвених организација (1983), Дефиниције и границе друштвеног развитка (1989, заједно с Весном Пешић и Маријом Бабовић), Социологија и футурологија: обнова идеје о "глобалној социологији" (1995), Социологија и футурологија. Књ. 2, "Позитивизација будућности" и нове утопије. Обнова профетизма и нове мистификације (1998), Глобализација и нови империјализам (2009), Нови империјализам: актуелна суочавања (2011).