Секција ЈСД/ЈУС за НР Србију (1957-1960) - Српско социолошко друштво

Током 1956. из Централног комитета СКЈ стиже „сугестија“ да се приступи обједињавању Српског филозофског друштва и Секције ЈУС-а за НР Србију у нову организацију – Југословенско удружење за филозофију и социологију (ЈУФС; Кучинар, 166-167). Наиме, Српско филозофско друштво је било једино филозофско удружење на територији СФРЈ (Хрватско филозофско друштво је основано тек 1957), а једина републичка секција ЈУС-а била је заправо српска секција (хрватска је основана 1959, док у Словенији организација социолога постоји тек од 1965, па кад у садржају првог броја Југословенског часописа за филозофију и социологију стоји наслов „Досадашњи рад Југословенског социолошког друштва», из самог чланка се види да је реч искључиво о активностима социолога у Србији).

Стварање заједничке југословенске организације филозофа и социолога предузето је из идеолошких и организационих разлога. По марксистичко-лењинистичкој доктрини, истинска филозофија је била «дијалектички материјализам», док је истинска социологија била «историјски материјализам». Пошто се «дијамат» и «истмат» никако нису смели раздвајати – јер би то нашкодило и једном и другом, било је логично да филозофи и социолози буду у истој организацији. С друге стране, видело се да је стварање појединачних организација по републикама дуготрајан процес, што би значило да би се формирање филозофске и социолошке организације на нивоу целе земље морало одложити за још неколико година. Веровало се да ће исфорсирано стварање заједничке кровне организације филозофа и социолога убрзати развој «кадровске базе», као и струковних организација по републикама.

Тако је дошло до «конгреса уједињења», 9. и 10. новембра 1956, у Новом Саду. Том приликом је Југословенско удружење за социологију (ЈУС) «на самој скупштини прогласило распуштање, затим стварање Југословенског друштва за социологију и тек онда (или у истом моменту) ступило у ново удружење» (Кучинар, 169-170). Међутим, по распаду заједничке организације (1960), социолози ће вратити стари назив друштва – Југословенско удружење за социологију (ЈУС), тако да ће Југословенско друштва за социологију (ЈДС) постојати само 1956-1960.

На «конгресу уједињења», Радомир Лукић је постао један од двојице потпредседника ЈУФС-а (председник је био Јоже Горичар, а други потпредседник Вуко Павићевић), и један од четворице „уже редакције“ новооснованог Југословенског часописа за филозофију и социологију (остала тројица су Вељко Кораћ, Михаило Марковић и Андрија Стојковић). Убрзо ће уследити скупштина Секције ЈДС за НР Србију, 17. јануара 1957, када ће дужност председника српских социолога преузети Цветко Костић. Друштво ће на следећој годишњој скупштини, 13. марта 1958, „изабрати нову Управу од пет чланова на челу с дотадашњим председником др Цветком Костићем“ (С. В, „Трећа годишња скупштина Секције Југословенског социолошког друштва за НР Србију, Београд“, Југословенски часопис за филозофију и социологију, год. 2, бр. 1-2, стр. 243-247; стр. 243). Ова управа ће водити Друштво до 29. маја 1959. године.

Први број

Југословенског часописа

за филозофију и социологију

(1957)

Из извештаја о раду за овај период (С. В., исто) види се да је Друштво наставило са оним активностима које је започео и његов први председник, Радомир Лукић. У раду Друштва учествује „20-40 људи“ (С. В., исто), што није много, али, како се каже у извештају, „показало се да је наведени број у основи задовољавајући“ (исто). Најављује се и издавање чланских књижица, ради „лакшег и редовнијег прикупљања чланарине“. Ипак су, почетком 1957, добијена средства и од Савета за културу НР Србије, која се оцењују као „сасвим довољна за нормалан рад“ (С. В., 244). Ова средства су делом ишла и на објављивање огласа у новинама о „дискусионим састанцима“ Друштва, који су настављени са истим интензитетом као и у Лукићево доба. Саопштења поднета на овим састанцима су била:

Владимир Бонач (Љубљана): Типови југословенских породица (17. јануар 1957);
Владимир Бонач (Љубљана): О савременој немачкој социологији (18. јануар 1957);
Филип Папо: Социологија Жоржа Фридмана (25. јануар 1957);
Слободан Боснић и Бранко Ђукић: Социолошки проблеми продуктивности рада у грађевинарству (18. фебруар 1957);
Милош Мацура: Покушај изградње међународне социјално-професионалне класификације занимања за социолошка истраживања (28. март 1957);
Ратко Милисављевић: О ступњевима материјализовања друштвених појава (11. април 1957);
Владимир Ђурић: Адаптација колониста у Војводини (25. април 1957);
Лела Жунић: Саракачани на Гочу: испитивање једне етничке групе (9. мај 1957);
Веселин Бингулац: Социологија Жоржа Гурвича (3. октобар 1957);
Цветко Костић: Заснивање једне локалне друштвене заједниће (15. септембар 1957);
Ратко Милисављевић: О принудности друштвених појава (6. март 1958);
Милисав Лутовац: О социјалним групама у Неготинској крајини и Кључу (1958. – није наведен тачан датум);
Радомир Лукић: Сусрети са социолозима Пољске и СССР (1958);
Михаило Ђурић: Социолошка теорија и емпиријско истраживање (1958);
Цветко Костић: Извештај о раду Међународног конгреса за социјални прогрес (1958);
Војин Матић: Атмосфера у социјалној групи и покушај њеног мењања (1958);
Љубомир Живковић: О противуречностима у социјализму (1958);
Најдан Пашић: О бирократизму у савременом друштву (1958);
Thomas Bottomore: Правац и методи социолошког истраживања у Енглеској (април 1958);
Thomas Bottomore: Класна структура Енглеске (април 1958);
Цветко Костић: Облици наше савремене породице (1958).

Цветко Костић,

председник ССД (1957-1959)

(сликано 1963)

Одржана је и свечана седница удружења у поводу 30 година од смрти Јована Цвијића (31. јануара 1957). Њу је отворио проф. др Радомир Лукић, а говорили су Цветко Костић, Сретен Вукосављевић, Милисав Лутовац, Слободан Поповић и Војин Милић. Организован је и састанак на коме је расправљано о програмима социологије на факултетима друштвених наука (13. март 1957). Уприличена је и заједничка трибина са Српским филозофским друштвом, на којој је Радомир Лукић говорио о односу између историјског материјализма и социологије (2. априла 1957). Настављен је и циклус предавања на Коларцу, са следећим темама:

Радомир Лукић: Друштвени Облици и друштвени процеси (11. фебруар 1957);
Милош Мацура: Социолошки проблеми природног кретања становништва ФНРЈ (18. фебруар 1957);
Војин Милић: Социолошко проучавање локалних заједнића (25. фебруар 1957);
Цветко Костић: Социолошке промене нашег села (4. март 1957);
Олег Мандић (Загреб): Класа и каста (11. март 1957);
Радомир Лукић: Социологија и историјски материјализам (25. март 1957);
Јоже Горичар (Љубљана): Класна структура савременог грађанског друштва (17. април 1957);
Радомир Лукић: О јавном мњењу (10.децембар 1957);
Михаило Вучковић: Нови моменти у социјалној структури нашег задругарства (17. децембар 1957);
Милорад Симић: Социологија Огиста Конта (24. децембар 1957);
Слободан Поповић: Социологија и васпитање (30. децембар 1957);
Војин Милић: Употреба компаративног метода у социологији (14. јануар 1958);
Цветко Костић: Новија проучавања породичне задруге (21. јануар 1958);
Радомир Лукић: О бирократији (1958);
Цветко Костић: Проблем ауторитета у породици (1958);
Вељко Кораћ: Проблем личности у савременој социологији (1958);
Илија Станојчић: Хуманизација рада (1958);
Михаило Ђурић: Идеални типови у социологији (1958);
Милан Милутиновић: Криминалитет и друштво (1958);
Војин Милић: Социјална структура и социјална покретљивост (1958).

За предавања се каже да су „привукла велики број слушалаца интересантним темама“ (С. Ј., „Годишња скупштина Социолошког друштва Србије“, Социологија, год. 1, бр. 1, стр. 192-193; стр. 192), а нека од њих су одржана и по већим местима у унутрашњости. Међу предавачима видимо и Милорада Симића, секретара предратног Друштва за социологију, који се помиње и као члан Надзорног одбора (Д(ара). Костић, „Годишња скупштина Социолошког друштва Србије“, Социологија, год. 2, бр. 2, стр. 193-195; стр. 194), тако да Симић, заједно с Лукићем, чини персонални континуитет послератног, с предратним социолошким друштвом.

Друштво је активно учествовало у раду ЈУФС-а, па су на конференцији ЈУФС-а у Загребу, на тему Личност и друштво (новембра 1957), Цветко Костић и Радомир Лукић поднели реферате. Такође се бележи да су на заједничкој конференцији ЈУФС-а и Југословенског статистичког друштва, у Београду (27-28. децембра 1957) реферате поднели Војин Милић и Цветко Костић. Друштво је, у сарадњи са Психијатријском секцијом Српског лекарског друштва, организовало и дискусиони састанак о делу Едг а ра Морена (1958). Такође је, 24. априла 1958, уприличен меморијални састанак поводом пола века од смрти Валтазара Богишића. Говорили су Радомир Лукић, Сретен Вукосављавић и Цветко Костић. Коначно, поводом 15 година од смрти Ђорђа Тасића (за кога се дуго није знало када је тачно стрељан, па је ова годишњица одржана 1958), организована је меморијална седница, на којој су говорили: Јован Ђорђевић, Цветко Костић, Сретен Вукосављевић и Радомир Лукић.

Импресивни су и даље били многобројни међународни контакти, које је Друштво остварило, пре свега захваљујући Радомиру Лукићу. Он је, најпре, присуствовао четвртој радној конференцији Истраживачког комитета за социјалну стратификацију (Research Committee on Social Stratification) Међународног удружења социолога (ИСА), одржаној у Женеви у децембру 1957. подневши реферат Узроци и последице друштвене покретљивости у Југославији са становишта аграрне пренасељености. Овај реферат је „подстакао расправу о проблему сељака-индустријских радника, те су многи дискутанти истићали сличне ситуације у својим земљама“ (Олег Мандић, „Четврта радна конференција о друштвеној стратификацији и друштвеној мобилности“ , Југословенски часопис за филозофију и социологију, год. 2, бр. 1-2, стр. 235-237; стр. 237).

Професор Лукић је присуствовао и заједничкој конференцији ИСА и Совјетске академије науке, под покровитељством UNESCO-а, у Москви (6-11. јануар 1958), на тему друштвених вредности и мирољубиве сарадње земаља са различитим политичким системима. Пошто је „конференција планирана као релативно узак скуп социолога“, Лукић је био један од само 15 изабраних светских социолога, па се његово име нашло заједно са именима каква су Жорж Фридман (Georges Friedman), Томас Ботомор (Thomas Bottomore), Еверет Хјуз (Everett Hughes), Рејмон Арон (Raymond Aron), Хелмут Шелски (Helmut Schelsky) и други (видети: Р. Л., „Конференција о социолошким видовима мирољубиве сарадње међу земаља с различитим економским и друштвеним системима“, Југословенски часопис за филозофију и социологију, год. 2, бр. 1-2, стр. 239-242).

Такође се истиче да су Р. Лукић и Ц. Костић изабрани за коресподенте Међународног удружења за друштвени напредак (Association Internationale Pour Le Progrès Social), са седиштем у Лијежу (Liège, Белгија) и позвани да поднесу реферате на конгресу тог удружења, септембра 1958, чија је тема Социјални напредак и будућност младих радника (С. В, 247). Међутим, изгледа да је само Костић отишао на ту конференцију, јер се, у извештају, помиње једино његов реферат „о будућности младих индустријских радника са села“ (С. Ј., 193). Зашто Лукић није отишао не знамо, али је разлог можда и тај што је исте године Лукић постао декан Правног факултета, чиме су се његове обавезе умножиле.

Жорж Гурвич,

гост ССД 1957.

Бележи се и боравак Жоржа Гурвича (Georges Gurvitch) у Београду, у октобру 1957. Гурвич је одржао три предавања: Социологија моралног живота (4. октобра), Социологија и дијалектика (7. октобра) и Планирање и индустријска демократија (8. откобра). Затим је овај великан француске социологије имао „дискусиони састанак“ са београдским социолозима и филозофима (9. октобра). Ту је и гостовање Томаса Ботомора (Thomas Bottomore), секретара ИСА (1953-1959), априла 1958. „Дискусионом састанку“ овдашњих социолога са Ботомором, на тему „појам и значај класа у друштву“, присуствовао је и ректор бриселског универзитета (Université Libre de Bruxelles), белгијски социолог Анри Жан (Henri Janne), иначе директор Солвејевог института (1952-1959; видети Лукићеву белешку у: Југословенски часопис за филозофију и социологију, год. 2, бр. 1-2, стр. 238-239). Иако су Гурвич и Ботомор официјелно били гости ЈУФС-а, прилично је извесно да су они дошли у Београд првенствено захваљујући контактима које је успоставио Лукић 1956. (видети: Оснивање и рад Секције ЈУС-а за НР Србију (1954-1956).

У овом раздобљу се социологија коначно етаблира као призната наука и у официјелним институцијама. Друштво са задовољством констатује да је, током 1957. године, штампан читав низ књига у којима се социологија отворено афирмише, почев од мањих публикација какве су Елементи социологије села, Цветка Костића и О појму социологије, Радомира Лукића, па до првог правог уџбеника социологије на територији ФНР Југославије – Увода у социологију Радомира Лукића (1957). Такође, оснивањем Института друштвених наука и његовог Социолошког одељења (1958), констатује се у извештају, „отпада и потреба да сама секција организује и спроводи конкретна социолошка истраживања, што је иначе раније постављано као један од важнихих циљева Секције“ (С. В., 246).

Све у свему, и Цветко Костић је у овом периоду (1957-1959) веома успешно водио српско социолошко удружење, омогућивши даљу афирмацију наше струке. На трећој годишњој скупштини Секције ЈДС за НР Србију (13. марта 1958), „констатовано је да из многих разлога треба баш ову годину (то јест 1958. – С. А) означити као завршну у процесу заснивања и консолидовања Секције, односно да предстоји нов период, у коме ће се рад развијати у прилично измењеним и повољнијим условима. Пошто је одиграла одређену улогу у популаризацији и развијању социологије, дала допирнос у напорима да се постепено превазиђе стање запуштености и заостајања социологије иза осталих друштвених наука, Секција је у току прошле године (то јест 1957. – С. А) деловала у далеко повољнијим приликама но ранијих година“ (исто).

Том Ботомор,

секретар ИСА (1953-1959),

гост ССД 1958.

И заиста, 1958. је била једна у низу врло успешних година рада друштва, али и година у којој је завршено „увођење наставе уз Социологије на свим факултетима друштвених наука“ (С. В., исто). Треба се подсетити да је само две године раније, на конгресу уједињења филозофског и социолошког удружења (9. новембра 1956), Радомир Лукић у свом реферату упозорио да се социологија, у том тренутку, предаје само на правним факултетима, као и на Филозофском фајкултету у Љубљани (М. П., „Оснивачка скупштина Југословенског удружења за филозофију и социологију“, Југословенски часопис за филозофију и социологију, год. 1, бр. 1, стр. 215-217; 216). Зато се Лукић тада заложио да се настава социологије уведе на свим факултетима друштвених наука, јер „не може се изучавати једна посебна друштвена наука а да се нема општи преглед друштва“. Без знања из социологије, упозоравао је тада Лукић, настају „парцијални стручњаци за поједине друштвене науке“ – правнићи „формалисти и догматичари“, и економисти – „комерцијалисти и економичари“ (исто).

Лукић је, међутим, био још амбициознији, тражећи да „социологију, као општу науку о друштву, треба увести у свим средњим стручним и општеобразовним школама“ (стр. 3 реферата; исто, 216). У то доба, наравно, о некој настави социологије у средњим школама није било ни говора. Но постављало се питање ко би држао ту наставу, ако не постоји место на Универзитету на којем би се образовали професионални социолози. Коначно, и то ће питање бити решено 1959. године. Биће то у мандату новог председника Друштва, Војина Милића, изабраног 29. марта 1959. на „редовној годишњој скупштини Секције Југословенског социолошког друштва за НР Србију“ (С. Ј., „Годишња скупштина Социолошког друштва Србије“, Социологија, год. 1, бр. 1, стр. 192-193; стр. 192). Секретар Управе је била Јелена Шпадијер. Милић ће остати председник до следеће годишње скупштине Друштва, 16. и 17. маја 1960. Баш ће у том периоду Милић бити један од оснивача Групе за социологију на Филозофском факултету у Београду – прве такве групе на целој теориторији ондашње Југославије (видети: Оснивање Групе за социологију 1959).

Војин Милић,

председник ССД 1959-1960.

(сликано 1963)

И за Милићевог мандата Друштво је наставило са успешним радом. „У анализи једногодишњег рада друштва“, извршеној на годишњој скупштини 16. и 17. маја 1960, „могла се констатовати његова веома плодна делатност, без обзира што је број чланова релативно мали (око четрдесет)“ (Костић, 194). С поносом је указано на „иницијативе и доприносе које је друштво дало у популаризацији социологије у нашој земљи, иако је функционисало такорећи без икаквих материјалних средстава“ (Костић, 195). Основни облик живота социолошког друштва и даље су били „дискусиони састанци“, на којима су поднета скедећа саопштења:

Руди Супек (Загреб): Мотивација и еволуција ставова према искуствима са истраживања на Аутопуту (1959);
Јелена Шпадијер: Социјално-психолошке карактерситике једне групе алкохоличара (1959);
Манојло Глушчевић: Печалбарство у Средачкој Жупи: антрополошко и социолошко испитивање (1959);
Манојло Броћић: Претходни подаци испитивања љубавног живота наше омладине (1959);
Божидар Милић: Однос између социјално-економског стања и исхране у Санџаку (194);
Ирвин Сандерс (Irwin T Sanders): О неким проблемима примењених социолошких истраживања (1959);
Мирослав Печујлић: Промене у класној структури савременог капиталистичког друштва (1959);
Михаило Ђурић: Друштвени услови девијантног понашања (1959);
Љубомир Живковић: Неки проблеми социологије уметности (1959);
Милан Дамјановић: Социологија уметности и социологизам (1959);
Михаило Поповић: Стање социологије и социолошких истраживања у Француској (1959);
Владимир Рашковић: Стање савремене британске социологије (1959);
Милисав Јанићијевић: Преглед стања савремене пољске социологије (1959).

Такође, на једном састанку се распраљало о књизи Радомира Лукића Основи социологије, а на другом се разговарало о раду Чертвртог конгреса ИСА. Одржана је и свечана седница, на којој је за доживотног почасног председника Друштва изабран Сретен Вукосављевић. О његовом делу је говорио Радомир Лукић.

Сретен Вукосављевић,

доживотни почасни председник

ССД (1959-1960)

Такође су на Коларчевом народном универзитету одржана следећа предавања:

Вељко Кораћ: Социологија и наша друштвена стварност (1959);
Цветко Костић: Друштвени прогрес и наука (1959).
Милош Мацура: Положај и проблеми запослене жене у Југославији (1959).
Михаило Ђурић: Социолошко проучавање друштвене патологије (1959).
Војин Милић: Самоубиства у Југославији (1959).
Милан Милутиновић: О чиниоцима који доводе до криминала (1959).
Руди Супек (Загреб): Друштвени значај омладинских радних акција (1959).
Михаило Поповић: Социјалне последиће техничког прогреса у неразвијеним земљама (1959).
Радомир Лукић: Научно објашњавање у друштвеним наукама (1959).
Владимир Рашковић: Облици учешћа радника у управљању производњом и промена класних односа (1959).
Илија Косановић: Савремени социолошки погледи на рат (1959).
Илија Станојчић: Социолошко проучавање проблема слободног времена (1959).

„Приличан број“ ових предавања поновљен је и на народним универзитетима у унутрашњости. Настављене су и међународне активности, па су у Стрези и Милану (Италија), на Чертвртом конгресу ИСА (1959), реферате имали Радомир Лукић („О друштвеним условима развоја социологије у Југославији“), Војин Милић и Цветко Костић. Такође, Лукић је имао реферат „О значају теорије средњег обима“ и на конференцији ЈУФС-а (1960; Костић, 195).

На Чертвртом конгресу ИСА (1959) у Стрези:

Руди Супек, Војин Милић и Радомир Лукић

(Извор: Легат Војина Милића)

Бележи се и „врло разноврсна сарадња“ са Институтом друштвених наука. Ипак, на годишњој скупштини 16. и 17. маја 1960. могле су се чути жалбе како се „друштво до сад није појављивало као саветодавни орган у одређивању смерница социолошких истраживања појединих установа или појединаца“. Такође се Друштво жалило што „није било у могућности да узме учешћа у доношењу нових наставних програма и планова из социологије на средњим и високим школама“. Ту су поново и жалбе да Друштво „располаже минималним финансијским средствима и да за ову (1960. – С. А) није добило никакве буџетске дотације, као што је био случај са осталим друштвима“ (Костић, 195).

Прво поколење дипломираних социолога у Србији:

Филозофски факултет у Београду, 1963.

(Извор: Легат Војина Милића)

Треба рећи да је и годишња скупштина Друштва, 16. и 17. маја 1960, била једна врста научне конференције, са 14 реферата поднетих у четири секције, уз „масовну и врло садржајну дискусију по свим саопштењима“ (Костић, 194). Изложени су следећи реферати:

Секција за општу теорију:

Чедомир Новковић: Привреда, заједница и појединац и мерење њиховог односа;
Војин Милић: Проблеми глобалног проучавања друштва;
Александар Тодоровић: Марксистичка социологија и њен даљи развој;
Радомир Лукић: Проблем динамичког проучавања друштвених појава.

Секција за методске технике:

Мирослав Печујлић: Карактеристичне црте социолошког истраживања класа;
Михаило Ђурић: Проблеми мерења (скалирања);
Михаило Поповић: Технике изучавања јавног мњења: искуства из рада неких института за изучавање јавног мњења;
Цветко Костић: Значај судске праксе за социолошка истраживања.

Секција за социологију рада:

Милош Илић: О предиспитивањима структуре и мобилности радничке класе Југославије вршеним од стране Института друштвених наука у Београду;
Крсо Килибарда: Истраживање проблема критерија вредности људске природе човека.

Секција за социјалну патологију:

Михаило Ђурић: Појмовно теоријски оквири друштвене дезорганизације;
Ив Недељковић: Истраживање проблема критерија вредности људске природе човека;
Петар Козић: Неки аспекти криминалне социологије с обзиром на узрочност криминала малолетника;
Манојло Броћић: Општи осврт на неке егзогене узроке преступништва малолетника и на неке отворене проблеме у вези с тим.

Владимир Рашковић,

председник ССД 1960-1961.

У извештају са ове конференције се са задовољством констатује да је „поред наших познатих социолога, овог пута наступила и група млађих социолога“, што све охрабрујуће делује када је реч „о могућностима Друштва за ширу делатност у наредном периоду“ (Костић, 193-4). На овој скупштини, на којој је за новог председника Друштва изабран Владимир Рашковић, „постављено је и питање стварања једног органа друштва, пошто постоје и научне и кадровске могућности за његов рад“ (Костић, 195). Наравно, мисли се на покретање часописа.

Први број Социологије (1959),

првог специјализованог социолошког

часописа у Србији,

после Другог светског рата

Наиме, претходне, 1959. године, ЈСД и ИДН су заједнички покренули Социологију, први специјализовани социолошки часопис у Србији после Другог светског рата, који ће на неки начин наставити тамо где је стао Југословенски часопис за филозофију и социологију (1957-1958). У уредништву Социологије, која се водила као „орган Југословенског социолошког друштва и Социолошког одељења Института друштвених наука“, како је стајало на корицама, налазили су се: главни ко-уредници Илија Станојчић (представник ЈСД) и Руди Супек (представник ИДН, где је тада радио), као и чланови редакционог одбора: Милош Илић, Цветко Костић (доцније Владимир Рашковић), Војин Милић, Радомир Лукић и Вуко Павићевић. Дакле, сви чланови уредништва су практично радили у Београду, тако да је већ Социологија била, по саставу уредништва, на неки начин часопис социолога Србије. Ипак, удружење социолога Србије је, очигледно, желело да и званично има свој часопис, и та амбиција је и остварена, већ следеће године, обнављањем Социолошког прегледа.

Слободан Антонић