Сретен Вукосављевић (Пријепоље, 1881-Ровињ 1960), учитељ, активни учесник оба светска рата, између два светска рата два пута биран за народног посланика, повереник и државни подсекретар за аграрну реформу (до 1925, када је пензионисан). У рату именован за председника тзв. Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Санџака (ЗАВНОС, 1943), министар у Шубашићевој влади (1944) и министар за аграрну реформу и колонизацију у Титовој влади (1945). Носилац више одликовања и признања.
Вукосављевић је утемељивач социологије села у Србији. Као сеоски учитељ, уочи и након Првог светског рата, активан у покрету интелектуалаца који су истраживали српско село. Написао преко 200 чланака, у Правди и Политици (1933-1941), о животу на селу (чији је избор од 59 чланака постхумно објављен као Писма са села, 1962). На предлог Слободана Јовановића, Ђорђа Тасића и Михаила Константиновића изабран за «хонорараног наставника за социологију» (пре свега за социологију села) на Правном факултету у Београду (1939). После рата постао редовни професор на Катедри за историју државе у права Правног факултета у Београду. Уочи Другог светског рата започео рад на широко замишљеној Историји сељачког друштва у четири тома, посвећеној друштвеном животу српског села. Рад на овом капиталном делу знатно је ометен пошто му је у Другом светском рату пропала обимна грађа. Ипак, 1953. изашао је први том (Организовање сељачке земљишне својине), а 1963. други том (Социологија становања). Раздвојио је социологију села од етнографије, историје и антропогеографије, поставивши темеље њене научне терминологије, класификације и методе.