Slobodan Jovanović (Novi Sad, 1869–London, 1958), studirao prava u Ženevi i na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu (1890-1891), radio kao pisar u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu (1892), kao ataše u srpskom poslanstvu u Carigradu (1893-1894) i kao službenik Prosvetnog odeljenja Ministarstva inostranih dela, za Makedoniju (1894-1897). Izabran odmah za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu (1897), postao redovni profesor (1900) – u 31. godini života. Penzionisan 1940. Dekan Pravnog fakulteta (1904-1905, 1909-1912), rektor Univerziteta u Beogradu (1913-1914. i 1920-1921). Dopisni član SANU (1905), redovni član (1908), predsednik SANU (1928-1931). Državne dužnosti: šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske (1912-1913), član ratnog Presbiroa (1914-1917), službenik u Ministarstvu inostranih dela (1917-1918), ekspert na Konferenciji mira u Parizu (1919), potpredsednik vlade (1941-1942), predsednik vlade (1942-1943). Na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica (1946) osuđen „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Pošto je tretiran kao „ratni zločinac“, njegove knjige nisu štampane do 1990. Samo u 1. izdanju Srpske književnosti u sto knjiga (1963) štampani njegovi Portreti iz istorije i književnosti, u drugom izdanju ova knjiga izostavljena. Redovno izostavljan iz spiskova članova SANU, sve do 1972. Sudski rehabilitovan 2007, posmrtni ostaci preneti u Srbiju 2011. Objavio sabrana dela u sedamnaest tomova (1932-1936). Posebno značajne knjige iz sociologije: Formalna sociologija (1937), Sociologija religije (1938), Primeri političke sociologije (1940).
Zasluge Slobodana Jovanovića za razvoj sociologije u Srbiji su izuzetne. On je prvi profesor Univerziteta u Beogradu koji je držao jedan sociološki kurs („Pregled novije državnopravne i sociološke književnosti“, 1922-1928), prvi je zvanično predložio da se u nastavni plan fakulteta uvrsti predmet Sociologija (17. januara 1930), držao je, zatim, čitav niz predavanja na doktorskim studijama iz oblasti sociologije, koje je odmah objavljivao kao knjige (Formalna sociologije, 1937; Sociologija religije, 1938. i Primeri političke sociologije, 1940), bio je prvi upravnik jednog sociološkog instituta u Srbiji (Instituta za sociologiju, ekonomiju i statistiku, 1939-1940) i snažno je posticao svoje najbliže saradnike, kao i mlađe kolege, da se bave sociologijom (od Đorđa Tasića, preko Jovana Đorđevića, do Radomira Lukića).