Слободан Јовановић (Нови Сад, 1869–Лондон, 1958), студирао права у Женеви и на Слободној школи политичких наука у Паризу (1890-1891), радио као писар у Министарству иностраних дела у Београду (1892), као аташе у српском посланству у Цариграду (1893-1894) и као службеник Просветног одељења Министарства иностраних дела, за Македонију (1894-1897). Изабран одмах за ванредног професора на Правном факултету (1897), постао редовни професор (1900) – у 31. години живота. Пензионисан 1940. Декан Правног факултета (1904-1905, 1909-1912), ректор Универзитета у Београду (1913-1914. и 1920-1921). Дописни члан САНУ (1905), редовни члан (1908), председник САНУ (1928-1931). Државне дужности: шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске (1912-1913), члан ратног Пресбироа (1914-1917), службеник у Министарству иностраних дела (1917-1918), експерт на Конференцији мира у Паризу (1919), потпредседник владе (1941-1942), председник владе (1942-1943). На процесу генералу Драгољубу Михаиловићу и групи од 23 лица (1946) осуђен „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства“. Пошто је третиран као „ратни злочинац“, његове књиге нису штампане до 1990. Само у 1. издању Српске књижевности у сто књига (1963) штампани његови Портрети из историје и књижевности, у другом издању ова књига изостављена. Редовно изостављан из спискова чланова САНУ, све до 1972. Судски рехабилитован 2007, посмртни остаци пренети у Србију 2011. Објавио сабрана дела у седамнаест томова (1932-1936). Посебно значајне књиге из социологије: Формална социологија (1937), Социологија религије (1938), Примери политичке социологије (1940).
Заслуге Слободана Јовановића за развој социологије у Србији су изузетне. Он је први професор Универзитета у Београду који је држао један социолошки курс („Преглед новије државноправне и социолошке књижевности“, 1922-1928), први је званично предложио да се у наставни план факултета уврсти предмет Социологија (17. јануара 1930), држао је, затим, читав низ предавања на докторским студијама из области социологије, које је одмах објављивао као књиге (Формална социологије, 1937; Социологија религије, 1938. и Примери политичке социологије, 1940), био је први управник једног социолошког института у Србији (Института за социологију, економију и статистику, 1939-1940) и снажно је постицао своје најближе сараднике, као и млађе колеге, да се баве социологијом (од Ђорђа Тасића, преко Јована Ђорђевића, до Радомира Лукића).