Радомир Лукић (Милошевац (код Смедерева) 1914–Београд, 1999), дипломирао Правни факултет у Београду (1937), са просечном оценом 10, докторирао на Сорбони (1939), доцент на Правном факултету у Београду (1940), ванредни професор (1950), редовни професор (1956), декан (1958-59). Предавао Теорију државе и права, Филозофију права, Општу социологију и Методологију правних наука. Био предавач у Греноблу, Паризу, Ници, Варшави, Москви и Келну. У САНУ од 1961. као дописни члан, редовни од 1970. Секретар САНУ (1971-1974), потпредседник САНУ (1974-1977), а секретар Одељења друштвених наука (1981-1982). Његова Сабрана дела (1995) обухватају 11 томова (4.600 страница). Веома популаран као професор, познат по духовитостима. Основна школа у Милошевцу носи његово име. Признања: Седмојулска награда (1971), Октобарска награда Београда (1975), Специјална Вукова награда (1994), Орден рада са црвеном заставом (1965), Орден заслуга за народ са златном звездом (1978). Најважнија дела: Основи стечајног права с поступком за принудно поравнање ван стечаја (1938), Теорија државе и права. 1, Теорија државе (1953, више издања), Теорија државе и права. 2, Теорија права (1954, више издања), The state organization of Yugoslavia (1955, преводи и на француски, шпански, италијански, немачки, мађарски), Историја политичких и правних теорија. Књ. 1, Од антике до почетка XVII века (1958, више издања), Основи социологије (1959, више издања), Друштвена својина и самоуправљање (1964), Формализам у социологији (1969), Политичке странке (1966, више издања), Социологија морала (1974, више издања).
Огромне су заслуге Радомира Лукића за српску социологију. Након Другог светског рата, када су догматски марксизам и званична политика одбацили социологију као „буржоаску науку“, покушавајући да је замене „историјским материјализмом“, Лукић је одлучно заступао становиште да се социологија мора увести као обавезан предмет на све правне факултете у земљи (Радомир Лукић, „Основи науке о друштву“, Универзитетски весник, Београд, 20. маја 1954, стр. 2). Ова његова иницијатива је и остварена до 1958. године. Лукић је, такође оснивач и први председник Српског социолошког друштва (1954-1956; тадашњи назив: Секција ЈУС за НР Србију) и писац првог послератног уџбеника социологије (Увод у социологију, 1957). Лукић се још 9. новембра 1956, на оснивачкој скупштини ЈУФС заложио за „стварање посебног социолошког факултета, односно групе на филозофском факултету, која би давала дипломиране социологе“ и затражио да „социологију, као општу науку о друштву, треба увести у свим средњим стручним и општеобразовним школама“. Прва од ових његових иницијатива, уз сарадњу и помоћ и других социолога, реализована је 1959, а друга 1961. Током педесетих и прве половине шездесетих година био је најбољи представник српске социологије у иностранству, учествујући на многобројним социолошким конференцијама и доводећи у Београд нека од најважнијих социолошких имена тога доба (између осталог и председника Светске организације социолога, Жоржа Фридмана, 28. септембра 1956). Свесрдно је помагао раст и самостални развој млађих социолога, не љутећи се на поједина секташка ниподаштавања која је, током седамдесетих и осамдесетих година 20. века, доживљавао од појединих радикално-маркистичких колега. Био је велики социолог и велики човек, за кога је речено: „Радомир Лукић је несумњиво наш најблиставији ум друге половине 20. века и, истовремено, један од најсуптилнијих духовних величина наше културе и стваралаштва“ (Светислав М. Јарић).
Овде можете видети интервју са професором Радомиром Лукићем, у оквиру емисије „Нешто сасвим лично“.
Овде можете чути глас Радомира Лукића, снимљеног на предавању које је професор Лукић одржао на Коларчевом народном универзитету у Београду, 28. јануара 1966.
За даље читање…