Петар Опалић (Томингај, 1947 – Београд 2009), дипломирао на Медицинском факултету у Загребу (1971), као и на Филозофском факултету у Загребу (филозофију као А и социологију као Б предмет, 1974). На Филозофском факултету у Београду магистрирао (1989) и докторирао (1986). Изабран за асистента приправника за предмет Социјална патологија на Филозофском факултету у Београду (1976), и биран у сва звања до редовног професора (1999). Радио и у Институту за ментално здравље у Београду, као клинички лекар (1975), психијатар (1980) и психотерапеут (1986). Био директор Института за ментално здравље (2001-2004) и председник Психотерапијске секције Српског лекарског друштва (1996-2000). Боравио као стипендиста Хумболтове фондације на Психијатријској клиници Универзитета у Марбургу (1984-1985), те у више наврата на Психосоматској клиници Универзитета у Хајделбергу (1994-2006), где је био гостујући професор. Дела: Могућности групне психотерапије (1986), Егзистенција¬листичка психотерапија (1988), Самоубиства у Југославији (коаутор 1990), Untersuchung zur Gruppenpsycho¬therapie (Giessen 1999), Qualitative and Psycho¬metric Research of Reffugees and Traumatised Subject in Belgrade (Giessen 2005).