Младен Стојанов (Банатска Суботица, 14. март 1932. – Нови Сад, 22. фебруар 1999.), дипломирао филозофију (1956) и магистрирао социологију (1968) на Филозофском факултету у Београду, а докторирао (1971) на Правном факултету у Новом Саду на теми Пољопривредни радници у Војводини и њихов професионални и друштвени положај. После дипломирања радио као гимназијски професор у Панчеву, као асистент а потом и професор на Вишој школи друштвено-политичких наука (од 1963), у Центру за политичке студије (као самостални истраживач, а био је и директор 1969 – 1970), као предавач за Општу социологију на Природно-математичком факултету (1970), као доцент на истом предмету (1972) и ванредни професор (1977) на Правном факултету у Новом Саду (на коме је био и декан 1977 – 1979) и Пољопривредном факултету (као редовни професор од 1980 – 1997, када је отишао у пензију). Био је члан Одбора за проучавање села САНУ, члан Управног одбора, секретар Одељења друштвених наука и главни уредник Зборника Матице српске за друштвене науке (1974–1999). Објавио је универзитетске уџбенике Социологија (1979), Увод у социологију рада (1978) и Основи социологије рада (коаутор 1983). Главни радови су му у домену социолошког проучавања села и пољопривреде: Самоуправљање на пољопривредним добрима у Војводини (1968), Професионализација рада у пољопривреди и положај пољопривредника (1978), Социологија сеоских колектива (постхумно, 2004), Упутство за истраживање и проучавање села (1998), Село музеј: музеј војвођанског села и пољопривреде – идејни пројекат (1986), Челарево – социолошко истраживање (уредник и коаутор 1974), Војвођанско село на раскршћу (коаутор 1973). Иницирао је оснивање Института за социолошка истраживања села (1978) на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Организовао је „Врдничке сусрете“ (од 1986) социолога села и агроекономиста. Био је потпредседник Југословенског удружења за социологију села и пољопривреде и вишегодишњи учесник “Власинских сусрета“.