Мирослав Р. Ђорђевић (Ужице, 6. октобра 1915-Београд, 1997), дипломирао на Правном факултету у Београду (1941), као студент покренуо часопис Архив за социологију и књижевност (1939-1940). Часопис неговао „активистичку социологију“, о којој је Ђорђевић објавио и књигу: Основни проблеми активистичке социологије (1939). После Другог светског рата Ђорђевић био на разним дужностима у војсци (1944-1948), а крајем 1947. уредник културне рубрике листа Народна армија, па помоћник шефа Историјског одсека Војно-научног института. Посветио се историји Србије, често је боравио у Паризу, у Националној библиотеци, и у Бечком архиву, где је прикупљао грађу. Предавао, од оснивања, на Правном факултету у Сарајеву (1951) Историју државе и права и био први докторант овог факултета (1952). Са оснивањем Правног факултета у Нишу прешао за професора Опште и националне историје државе и права. Научну каријеру окончао као редовни професор за предмет Политичка историја, на Факултету политичких наука у Београду (пензионисан 1981). Објавио: Чланци и есеји (1951), Ђакова буна (1953), Политичка историја Србије XIX и XX века (1956), Савремени проблеми историске науке (1959), Ослободилачки рат српских устаника 1804-1806 (1967), Развитак политичких и државноправних установа Србије (1970), Историја државе и права (1972), Из политичке историје југословенских народа: XIX и XX век (1975, са Љубинком Ћирић-Богетић), Српска нација у грађанском друштву: од краја XVIII до почетка XX века (1979), Србија у устанку 1804-1813 (1979), Самоуправа у грађанској и социјалистичкој мисли Србије (1983), Политичке и државно-правне установе Србије: од краја XVIII до почетка XX века (1991), Рађање грађанске Србије (1998, заједно с Живојином Ђурићем), Политичка историја XIX и XX века: светска и национална (1999, заједно с Жарком Гудцем).
