Мирко Косић (Велика Кикинда, 27. март 1892–Лугано (Швајцарска), 25. јуни 1956), први школовани социолог у Србији. Студирао право, економију, политичке науке и социологију у Стразбуру, Минхену Женеви и Цириху, код Г. Ф. Кнапа (G. F. Knapp), Г. Зимела (G. Simmel), Ф. Брентана (F. Brentano), под нарочитим утицајем фон Визеа (L. von Wiese), чији је постао „близак сарадник и пријатељ“ (Борислав Милић). На економско-политичким наукама у Цириху докторирао са темом Социолошке основе ограничења рађања (1917). Пред Први светски рат био активан у српском омладинском националном покрету у Аустро-Угарској, а за време рата 1914-15 служио као добровољац у српској војсци, у одељењу за спољну пропаганду, због чега га угарски војни суд у одсуству осуђује на смрт. После рата, 1920, изабран за доцента политичке економије на Правном факултету у Суботици, 1922. за ванредног професора статистике, привредне и социјалне политике у Љубљани, а 1925. позван за редовног професора националне економије у Суботици. На Коларчевом универзитету у Београду држи предавања из социологије и привредне историје (1933-1940), али никада није позван за професора на неком од београдских факултета. Био генерални секретар Индустријске и трговачке коморе у Новом Саду (1925-1931) и помоћник министра за трговину и индустрију (1926-1927). Био члан Главног одбора Радикалне странке, изабран за народног посланика за Великокикиндски срез (1935-1938) на листи Богољуба Јевтића, а 1941-1944 био заменик гувернера Српске народне банке и један од водећих финансијских стручњака Недићеве владе. После Другог светског рата, као политички емигрант, живео у Швајцарској.
Косић је, по стваралачком опусу, вероватно најзначајнији српски социолог између два светска рата. Први је целовито образложио најважнија епистемолошка питања социолошког метода. Писац је првог правог уџбеника социологије у Србији (Увод у општу социологију, 1934) и оснивач првог социолошког часописа Друштвени живот (1920-1921; 1930; укупно 6 свезака). Био је члан коресподент Интернационалног института за социологију (Париз) и Немачког социолошког друштва у Берлину, а покушао је и сам да у Београду оснује Социолошко друштво (1920-1921; мада без успеха). Први је у Србији писао о Максу Веберу, а у теорији стратификације био је под његовим утицајем. Књиге: Модерна Германија (1912), Основи економне политике (1925), Превирања у светској привреди: криза капитализма? (1931) Предавања из опште социологије (1934), Проблеми савремене социологије (1934), Хрватско питање и национално јединство (1937). Његова потпунија библиографија објављена је у Социолошком лексикону, 1982, стр. 298.
За даље читање…