Милан Трипковић (Витиница, Зворник, 1949 – Нови Сад 2010), дипломирао социологију на Филозофском факултету у Београду (1972), а докторирао на Правном факултету у Београду (1982). Од 1974. ради на Филозофском факултету у Новом Саду, а као редовни професор 1992-2010. Био директор Института за филозофију и социологију Филозофског факултета у Новом Саду (1983-89), шеф катедре/одсека за социологију Филозофског факултета у Новом Саду (1996-2006) и декан Филозофског факултета у Новом Саду (1989-1994). Био председник Српског социолошког друштва (тада Социолошког друштва Србије) (2000-2002) и члан Националног просветног савета за основно и средње образовање (2005-2010). Дела: Социолошке теорије (1992), Социјалне теорије (1999), Основи социологије (2006), Странпутице Србије (2009; заједно са Горданом Трипковић). Објавио и збирке поезије: Буђење града (1988), Божја башта (1992), Самониклице (1993), Месечев мелем (1996), Стаклени сан (1998), Пусто поље (1999), Зидање греха (2004), Свети гај (2006).