Mihailo Đurić (Šabac, 22. avgusta 1925. – Beograd, 25. novembra 2011), studirao prava, filosofiju i klasičnu filologiju, diplomirao Pravni fakultet u Beogradu (1949), radio kao referent Državnog sekretarijata za privredu Republike Srbije, doktorirao (1954) i izabran za asistenta (1954), docenta (1957), vanrednog (1964) i redovnog profesora (1969) Pravnog fakulteta u Beogradu. Predavao Istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i Metodologiju društvenih nauka. Krajem pedesetih i tokom šezdesetih godina 20. veka sasvim se posvetio sociologiji. Zajedno sa Vojinom Milićem, Rudi Supekom, Veljkom Koraćem i poljskim sociologom Janom Šćepanskim (Jan Szczepański) sačinio program studija sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1959). Objavljuje knjige: Problemi sociološkog metoda: kritičko razmatranje stanja u zapadnoevropskoj i američkoj sociologiji (1962) i Sociologija Maksa Vebera (1964). Time daje važan doprinos emancipaciji domaće socilogije od tada vladajuće ideologije dogmatskog marksizma („istmata“). Ove knjige postaju klasična dela iz kojih su se obrazovale mnoge generacije srpskih sociologa. Docnije, Mihailo Đurić se orijentisao prvenstveno na filozofiju. Zbog govora u vezi s ustavnim amandmanima, udaljen s Univerziteta (1971), sudski gonjen (1972) i osuđen „zbog krivičnog dela neprijateljske propagande“ na dve godine strogog zatvora (odležao 9 meseci; 1973). Po izlasku iz zatvora radio kao naučni savetnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu (1974-1989). Rehabilitovan i vraćen na Pravni fakultet 1989. Gostujući profesor na univerzitetima u Beču, Zapadnom Berlinu i Augsburgu. Član Srpske akademije nauka i umetnosti i Evropske akademije nauka i umetnosti (Salcburg). Dobitnik Oktobarske nagrade Beograda (1990) i nagrade „Prof. Luiđi Tartufari“ Nacionalne akademije nauka Italije (Accademia nazionale dei Lincei, 2009). Knjige: Sabrani spisi u dvanaest tomova (2009).