Михаило Ђурић (Шабац, 22. августа 1925. – Београд, 25. новембра 2011), студирао права, философију и класичну филологију, дипломирао Правни факултет у Београду (1949), радио као референт Државног секретаријата за привреду Републике Србије, докторирао (1954) и изабран за асистента (1954), доцента (1957), ванредног (1964) и редовног професора (1969) Правног факултета у Београду. Предавао Историју политичких теорија, Општу социологију и Методологију друштвених наука. Крајем педесетих и током шездесетих година 20. века сасвим се посветио социологији. Заједно са Војином Милићем, Руди Супеком, Вељком Кораћем и пољским социологом Јаном Шћепанским (Jan Szczepański) сачинио програм студија социологије на Филозофском факултету у Београду (1959). Објављује књиге: Проблеми социолошког метода: критичко разматрање стања у западноевропској и америчкој социологији (1962) и Социологија Макса Вебера (1964). Тиме даје важан допринос еманципацији домаће социлогије од тада владајуће идеологије догматског марксизма („истмата“). Ове књиге постају класична дела из којих су се образовале многе генерације српских социолога. Доцније, Михаило Ђурић се оријентисао првенствено на филозофију. Због говора у вези с уставним амандманима, удаљен с Универзитета (1971), судски гоњен (1972) и осуђен „због кривичног дела непријатељске пропаганде“ на две године строгог затвора (одлежао 9 месеци; 1973). По изласку из затвора радио као научни саветник у Институту друштвених наука у Београду (1974-1989). Рехабилитован и враћен на Правни факултет 1989. Гостујући професор на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу. Члан Српске академије наука и уметности и Европске академије наука и уметности (Салцбург). Добитник Октобарске награде Београда (1990) и награде „Проф. Луиђи Тартуфари“ Националне академије наука Италије (Accademia nazionale dei Lincei, 2009). Књиге: Сабрани списи у дванаест томова (2009).