Ласло Секељ (Суботица, 1949 – Београд, 2001), дипломирао на Факултету политичких наука у Београду (1972) и на групи за филозофију Филозофског факулета у Београду (1974), магистрирао на одељењу за социологију Филозофског факулета у Београду (1977), докторирао на Филозофском факулету у Загребу (1984). Радио у Институту за међународни раднички покрет (данашњи Институт за европске студије, 1974-1977), па на Правном факултету у Новом Саду (1977-1985). Због писања о анархизму постао мета напада идеолошких чистунаца. Комисија Катедре за теорију државе и права утврдила је да је Секељ „потцењивао значај диктатуре пролетаријата у делима класика марксизма“ и да „у неким радовима мр Секеља метод материјалистичке дијалектике није довољно заступљен“ (1980). Оодстрањен са наставе и смештен у факултетски Институт (1981). Прешао у Институт за филозофију и друштвен теорију (1985-1990) и, коначно, у Институт за европске студије (1991-2001). Гостујући професор њујоршке New School for Social Reshearch, као и универзитета у Гетингену, Каселу, Јерусалиму и Дебрецину. Уз анархизам, истраживао и однос марксизма и државе, и писао о распаду Југославије. Објавио две књиге и тридесетак чланака на енглеском и немачком. Током деведесетих био међу најцитиранијим српским социолозима у иностранству. Дела: О анархизму (1982; енг. изд. 1993), Комунизам и држава (1989) Југославија: структура распадања (1990; енг. изд. 1992), Време бешчашћа (1995), Идентитет: Срби и/или Југословени (2001, коаутор).