Na osnovu člana 3 Statuta Srpskog sociološkog društva i Pravilnika o Nagradi „Vojin Milić“ imenovan je žiri za dodelu nagrade za najbolju sociološku knjigu domaćeg autora u 2019. godini, u sastavu prof. dr Branimir Stojković i prof. dr Žolt Lazar i prof. dr Dragana Zaharijevski.
Prilikom izbora knjige objavljene u 2020. godini za nagradu Vojin Milić žiri se susreo sa neobičajenom, moglo bi se reći i jedinstvenom situacijom. Naime, pri drugom, najužem krugu izbora (u kojem su se našle tri knjige), ispostavilo se da su sva tri člana žirija – nezavisno jedno od drugog – predložila dva ista naslova. Tu nastaje problem jer su dve (od tri) autorke tako odabranih naslova ranijih godina već dobile ovu nagradu kao autorka, odnosno koautorka, a stav 2. drugog člana Pravilnika o nagradi utvrđuje da isti autor ne može dobiti ovu nagradu u periodu kraćem od deset godina.
Žiri je bio suočen sa izborom da ili, držeći se striktno slova Pravilnika, nagradu za 2020. ne dodeli ili da tu odredbu Pravilnika ne uvaži. Budući da je reč o dva veoma kvalitetna naslova izabrana od strane sva tri člana žirija ( bez podele glasova) doneli smo jednoglasnu odluku da odstupimo od gore navedene odredbe Pravilnika i da nagradu Vojin Milić za najbolju knjigu u oblasti sociologije objavljenu u 2020. godine dobiju, odnosno podele dve knjige:
1. Mirjana Bobić i Slađana Dragišić Labaš, O UDOVICAMA ili o jednoj društvenoj nepravdi (Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, Institut za sociološka istraživanja, 2020.) i
2. Milana Ljubičić, NASILJE DJECE NAD RODITELJIMA (Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, Institut za sociološka istraživanja, 2020.)
OBRAZLOŽENJE NAGRADA
-
Mirjana Bobić i Slađana Dragišić Labaš: O udovicama ili o jednoj društvenoj nepravdi (Beograd: Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, Institut za sociološka istraživanja, 2020., str. 198)
Studija Mirjane Bobić i Slađane Dragišić Labaš istražuje udovice – društvenu grupu koja je do sada, uz nekoliko izuzetaka, izmicala pažnji i to ne samo srpskih sociologa. Skoriji radovi na ovu temu uglavnom se bave jednoroditeljskim porodicama i samo u sklopu te znatno šire kategorije (koja obuhvata porodice nakon razvoda ili one u kojima su deca posledica rađanja izvan braka), pažnju obraćaju i na udovice. Udovištvo kao društveni fenomen se uglavnom sagledava u okviru istraživanja starenja stanovništva i različitih stopa mortaliteta kod žena i muškaraca koji su u braku. Novum ove studije, i to ne samo u domaćim okvirima, jeste u tome što se bavi isključivo ženama koje su postale udovice u mlađim i srednjovečnim (18-55. ) godinama. One su to postale ili zbog bolesti supruga, ili zbog njihove smrti za vreme ratnih sukoba na tlu SFR Jugoslavije, odnosno Kosova i Metohije. Studija prati udovice iz vizure njih samih, prateći njihova tri životna perioda: 1. pre kritičnog događaja – smrti supruga; 2. neposredno nakon tog događaja i 3. prelaza u novu fazu restrukturacije i adaptacije. Upravo fokusiranje istraživanja na mlađe i sredovečne udovice omogućava da se u punom obimu i temeljnije sagledaju specifičnosti sva tri gore navedena perioda. Udovice starije dobi, naime, uglavnom ne uspevaju da u znatnijoj meri ostvare fazu rekonstrukcije i adaptacije, a koja se pokazuje veoma bitnom za totalitet fenomena udovištva.
Studiju čine sledeća poglavlja: Predgovor, Uvod, Sociodemografski profil udovica u Srbiji danas, O metodu utemeljene teorije, Utemeljena teorija u interpretaciji udovica, Interpretacija životnih priča (Prvi deo: mirnodopske udovice, Drugi deo: ratne udovice), Zaključna razmišljanja i Reference.
Knjiga je posvećena „Uspomeni na našu profesorku, mentorku i prijateljicu, Anđelku Milić“, a u Predgovoru i Uvodu objašnjena je uloga i značaj profesorke Milić u koncipiranju čitavog empirijskog istraživanja, koje je u osnovi ove studije.
U poglavlju čiji je naslov „O metodu utemeljene teorije“ objašnjen je metodološki pristup primenjen u ovoj studiji, određen kao osobeni tip kvalitativnog pristupa istraživanju. Ukazano je na to da se prikupljaju, analiziraju i tumače empirijski podaci tako što se istovremeno gradi i proverava konceptualna osnova istraživanja. Tako se otkriva procesualnost pojava i događaja, odnosno prelaz iz jednog životnog perioda/ društvenog statusa u drugi istraživanog subjekta. Reč je o konstruktivističkom pristupu, dakle o istraživačevoj interpretaciji predmeta istraživanja, a ne o njegovom opisu i naknadnom tumačenju. Sociokonstruktivistički pristup primenjen u ovom istraživanju sadržan je i u refleksivnom promišljanju života aktera i to tako što svaki istraživač gradi svoje interpretativne sheme koje nužno uključuju ličnost istraživača, njegovo lično iskustvo i biografiju. Otpada, dakle, mogućnost provere nalaza ponavljanjem istraživanja od strane drugih istraživača. To je radikalan otklon od klasičnog pozitivističkog pristupa istraživanju koji umesto toga nudi uživljavanje u egzistencijalnu situaciju istraživanog subjekta.
Istraživanje procesualnosti prelaza u udovištvo i jednoroditeljske porodice iz perspektive žena u središtu je pažnje sledećeg poglavlja, „Utemeljena teorija u interpretaciji udovica“. Društvene karakteristike ispitanica su interpretirane na osnovu njihove starosti, obrazovanja, starosti i socijalnog statusa. Po starosti su to tri grupe udovica: 18-29 godina, 30-39 godina i 40-55 godina, dok su po obrazovanju udovice grupisane u one sa osnovnim, srednjim i visokim obrazovanjem. Materijalni položaj udovica je utvrđivan putem samoprocene ispitanica što je jedan od postulata utemeljene teorije. Od njih se očekivalo da same procene svoj sadašnji materijalni položaj kao i onaj dok su bile u braku. Intervjui su obavljani uglavnom u životnom okruženju samih ispitanica. Snimani su dikatafonom da bi zatim bili transkribovani i sačuvani u pisanom obliku. Uzorak je formiran putem ličnih kontakata (tehnikom „grudve snega“) i činilo ga je ukupno trideset subjekata i to 15 mirnodopskih i 15 ratnih udovica.Osnovni korak u analizi podataka je uspostavljanje sistema kodova koji se odnose na definisanje situacije udovištva, ekspliciranje implicitnih značenja i uočavanje procesualnosti prelaza. Uspostavljanjem kodova istraživač gradi analitičku konstrukciju koja ga vodi u interpretaciji podataka i potom u njihovoj sintezi. Kodovi u ovom istraživanju su zapravo delovi intervjua i oni su, zbog mogućnosti poređenja, uglavnom slični za oba poduzorka. Evo tih kodova: 1. Šta se dogodilo. Suočavanje sa smrću/gubitkom 2. Strategije prevazilaženja stresa 3. Socijalne mreže 4.Reorganizacija porodice 5. Samožrtvovanje do samozanemarivanja 6. Planovi za budućnost i prekinuta budućnost i 7.Institucionalna podrška vs. Samoorganizovanje.
Središnji deo studije čini poglavlje „Interpretacija životnih priča“ koje se sastoji iz dva dela. U prvom delu su obrađene mirnodopske, a u drugom ratne udovice. Ta podela se nametnula zbog toga što su se ratne udovice suočavale sa mnogo složenijom situacijom koja je značila radikalnu promenu njihove ranije svakodnevice (migraciju odnosno iskorenjivanje). Pošto je reč o kvalitativnom istraživanju ekstezivne životne priče udovica su interpretirane pomoću gore navedenih kodova. Prvo su date priče mirnodopskih, a potom ratnih udovica.
U „Zaključnim razmišljanjima“ sumirani su nalazi istraživanja. Ukazano je na na to da su uočljivije razlike između dva poduzorka udovica nego unutar svakog od njih. Osnovne odlike unutargrupnog diferenciranja su: starost, obrazovanje, zaposlenost, izvori prihoda, porodični sastav domaćinstva, socijalne mreže i lokus kontrole ili strategije snalaženja tokom procesa prevazilaženja stresa, odnosno traumatične životne situacije u kojoj su se našle one i njihova deca. Kod upoređivanja između grupa udovica, najznačajnija razlika proizilazi iz migracionog faktora preko koga se prelamaju sve ostale varijable. Mirnodopske udovice su sedentarne što znači da nisu izbegle iz svojih domova i zavičaja pod pretnjom ugroženosti života, imovine i proterivanja uslovljenog etničkom pripadnošću. Zato su ratne udovice potrošile daleko više energije, zdravlja i bile više izložene patnjama i nepravdama. Zbog svega toga su ratne udovice bile prisiljene da, za razliku od mirnodopskih, fazu tugovanja potisnu u drugi plan. Poređenje socioekonomskog statusa dveju grupa udovica pokazuje da mirnodopske udovice imaju viši društveni položaj jer su u proseku starije, imaju manji broj dece i najveći broj živi u jednoroditenjskim, nuklearnim porodicama. U odnosu na ratne udovice one su češće radno aktivne, manje ih je među penzionerkama i kombinuju više vrsta tekućih primanja. Ističe se da javne politike skoro uopšte ne prepoznaju udovice kao izrazito ranjivu kategoriju ka kojoj bi trebalo usmeriti podršku svake vrste: materijalnog obezbeđivanja, stanovanja, prioritetnog zapošljavanja, smeštaja dece u predškolske ustanove… (Činjenica je, međutim, da javne politike ne prepoznaju čitavu kategoriju jednoroditeljskih porodica pa su udovice samo najugroženija podgrupa ove kategorije koja je u celini socijalno marginalizovana.) Tradicionalizam je podjednako zastupljen kod obe grupe i posledica je pritiska da se udovice prilagode okolnostima koje sputavaju njihovu individualizaciju i detradicionalizaciju. Pri tom su ratne udovice pod snažnijim pritiskom patrijarhalnih vrednosti, jer ostaju dugo vezane za porodicu preminulog supruga i od nje očekuju veliku podršku. U istraživanju je uočeno da se od udovica očekuje samožrtvovanje u skladu sa tradicionalističkim obrascima, pojačano izostankom ženske solidarnosti jer se udovice, budući oslobođene bračnih veza, doživljavaju i kao pretnja stabilnosti brakova u njihovoj okolini.
Uočljivo je očekivano i čak normalizovano samožrtvovanje udovica kao očekivani obrazac tradicionalizma koji pojačava izostanak ženske solidarnosti. Jer, udovice se, budući oslobođene bračnih veza, doživljavaju i kao pretnja stabilnosti brakova u njihovoj okolini.
Pristup za koji su se autorke opredelile pri koncipiranju studije pokazao se plodnim. Zahvaljujući metodu utemeljene teorije uspele su da pristupe jednoj, do sada za istraživače skoro nevidljivoj društvenoj grupi. Pri tom je njihov pristup sintetski i rodni, što znači da povezuje resurse, hijerarhije i politike.
-
Milana Ljubičić: Nasilje djece nad roditeljima (Beograd: Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, Institut za sociološka istraživanja, 2020., str. 241)
Monografija Milane Ljubičić nastala je kao rezultat istraživanja nasilja dece nad roditeljima, do skoro tabuisane teme i to ne samo kod nas. Ona to čini na metodološki primeren i teorijski utemeljen način, uspevajući da analizira i razume složeni odnos dete-roditelj u porodičnom i širem (mezo i makrosocijalnom) kontekstu i onda – a to je predmet ove studije – kada poprima nasilni, dakle patološki karakter.
Studiju čine sledeća poglavlja: Predgovor, Uvod, 1.Nasilje djece nad roditeljima – istorijska perspektiva, 2. Pojam i tipovi nasilja nad roditeljima, 3. Etiologija nasilja nad roditeljima, 4. Posledice nasilja, 5. Metod, 6. Analiza rezultata, 7. Studije slučaja, 8. Još jednom: osvrt na nalaze, Umjesto zaključka i Literatura.
U „Predgovoru“ je ukazano na činjenicu da je nasilje dece nad roditeljima dugo – pogotovo u nas – zanemarivana i, moglo bi se reći, tabuisana tema. Više je razloga za to. Reč je, najpre o, statistički gledano, skoro nevidljivoj pojavi, jer roditelji retko prijavljuju da su predmet nasilja sopstvene dece. Moglo bi se reći da je ovo svojevrsno upoznavanje sa „tamnom stranom meseca“, jer društvo nije spremno da se suoči sa činjenicom da žrtve porodičnog nasilja nisu samo žene i deca, već sve češće i roditelji. Sliku još tamnije boji to što nasilnici nisu samo muškarci (sinovi) već da među njima imasveviše žena ( ćerki).
Ključni pojmovi koji se u ovoj studiji koriste su najpre nasilje deteta nad roditeljem. Ono je definisano kao pojedinačni ili ponovljeni akt u kojem nasilni sin ili kćerka preteći ili realizujući pretnju ostvaruje moć u odnosu sa ocem i/ili majkom. To nasilje može biti: 1.fizičko 2. psihičko 3. ekonomsko 4. seksualno i 5.zanemarivanje roditelja. Sledeći ključan pojam jesu faktori rizika, odnosno činioci koji neposredno dovode do pojave nasilja ili na njega direktno utiču. Reč je o faktorima na ontogenetskom, mikro i egzosistemskom nivou i odnose se kako na nasilnika tako i na žrtvu nasilja. Ontogenetski faktori su individualne prirode ( pol, starost, stepen ne/zavisnosti, mentalno oboljenje, zavisnost od psihoaktivnih supstanci…). Mikrosistemski faktori rizika tiču se porodične dinamike i polaze od pretpostavke da su ti odnosi uzajamni, što znači da su oblikovani uzajamnim reakcijama članova porodice. Tu su najzad i egzosistemski faktori, koji su relevantni u društvima koja su rasno i etnički heterogena, što srpsko društvo, odnosno grad Beograd – koji je empirijski okvir ove studije – izvesno nije.
Predmet ove studije je deskripcija karakteristika nasilja, potom ličnih obeležja nasilnika i žrtve, kao i mogućih faktora rizika, što sve treba da baci više svetlosti na etiologiju ovog fenomena. Umesto uobičajenog hipotetičkog okvira ovo istraživanje je usmereno istraživačkim pitanjima. Njih ima šest: 1. šta odlikuje pojavnost nasilja dece nad roditeljima, 2. koje lične osobine su tipične za ličnosti roditelja – žrtve i da li se one mogu dovesti u vezu sa fenomenologijom nasilja, 3. koja lična obeležja najčešće nalazimo među nasilnicima, 4. postoji li povezanost između fenomenologije i ličnih obeležja nasilnika, 5. šta karakteriše porodice u kojima je roditelj viktimizovan, 6. da li je i koje tipove nasilnika moguće identifikovati, uzimajući u obzir njihove lične karakteristike, obeležja porodične dinamike i porodični kontekst?
U istraživanju je primenjen mešovit metodološki pristup – korišćena je kako kvantitativna tako i kvalitativna metoda analize sadržaja dokumenata, kao i studija slučaja. Empirijsku građu čine sekundarni izvori podataka: dosijei lica koje su pretrpela nasilje od strane svoje dece. Građa je prikupljana u 17 opštinskih centara za socijalni rad na teritoriji Beograda i obuhvaćen je period od januara 2010. do oktobra 2016. godine. Obuhvaćeno je ukupno 712 evidentiranih slučajeva nasilja dece nad roditeljima. Uz to, analizirano je 12 slučajeva nasilja dece nad roditeljima u kojima je primenjena studija slučaja, što je tema posebnog (sedmog) poglavlja monografije. Najzad, istraživačica je i lično prisustvovala jednom broju razgovora upriličenih u centrima za socijalni rad, u kojima su suočavani nasilnici i njihove žrtve.
Središnji, najobimniji deo monografije je „Analiza rezultata“, koji čine sledeći odeljci: 6.1. Fenomenologija nasilja, 6.2. Obeležja očeva i majki, 6.3. Obeležja nasilnika, 6.4 Karakteristike porodičnih odnosa. Analiza rezultata je kako kvantitativna (tabele i grafikoni) tako i kvalitativna – deskripcija na osnovu dosijea centara za socijalni rad. Ustanovljene su sledeće odlike fenomenologije nasilja: oko polovine roditelja su žrtve više vrsta nasilja istovremeno (psihološko nasilje ide ruku pod ruku sa fizičkim i ekonomskim), a čak tri četvrtine roditelja trpi nasilje koje se ponavlja. Prijave o nasilju najčešće podnose same žrtve, ali i okolina (susedi) i policija. Dešava se da prijave podnose deca-nasilnici u pokušaju da se opravdaju i da jednostrano nasilje nad roditeljem predstave kao svojevrsni porodični rat. Što se smera nasilja tiče, ono može biti jednosmerno (od nasilnika ka žrtvi), uzajamno i lažno. Kada prijava centru za socijalni rad treba da bude procesuirana kao tužba sudu, većina roditelja odustaje iz razloga koji su socio-kulturni: roditelji to nasilje vide kao vlastiti poraz u ulozi roditelja i ne žele da ga učine i formalno javnim. Ima i slučajeva u kojima su roditelji lažne žrtve, koje za nasilje optužuju svoju decu nastojeći da ih udalje iz stana/kuće u kojoj zajedno žive. Kada je reč o ličnim odlikama roditelja-žrtve uočava se da su majke mnogo češće žrtve, ali i trend da se udeo očeva-žrtvi iz godine u godinu povećava. Roditelji-žrtve ne spadaju nužno u kategoriju starih (65+), ima i mlađih. Roditelji koji su ostali sami (ne žive više u bračnoj ili vanbračnoj zajednici), češće su žrtve nasilja.
Kada je reč o obeležjima dece – nasilnika ispostavlja se da su to češće sinovi nego ćerke, kao i to da većina dece-nasilnika nije u bračnoj ili vanbračnoj vezi, što znači da psihološki neseparirani od roditelja nad kojim vrše nasilje. Visok procenat dece nasilnika je materijalno (prihodi i stanovanje) zavisan od roditelja. Sve to vodi zaključku da sinovi i ćerke nasiljem kažnjavaju roditelje za vlastite promašaje i neuspehe. Važno je uočiti da su radikalno suprotstavljene perspektive nasilnika i žrtve o tome šta se u njihovom odnosu dešava. Dok deca-nasilnici često odgovornost za nasilje pripisuju roditelju-žrtvi, ovi su skloni da odgovornost za to prihvate, uvereni da su omanuli u ulozi roditelja. Može se uočiti i to da odnos nasilnik-žtva nije unilateralan i da su u to često umešani i drugi članovi porodice, pa može da se uoči postojanje koalicija/tabora kako na strani nasilnika, tako i na strani žrtve. Kada se suoče perspektive roditelja – permisivnost, bolećivost, minimiziranje i perspektive njihove dece – ignorisanje, negiranje i opravdavanje nasilja, dolazi se do predstave o porodičnim odnosima koji su, po pravilu, duboko disfunkcionalni. Tako gledano, nasilje je zajednički kreirani odgovor na lične i porodične neprilike, kako roditelja-žrtava, tako i dece-nasilnika.
Cilj sedmog poglavlja pod naslovom „Studije slučajeva“ je da ilustruje konkretne primere nasilja nad roditeljima, kako bi se bolje razumela celina tog fenomena, ali i da bi se bliže identifikovali tipovi nasilnika i žrtava. U tu svrhu je korišćena građa koja se nalazi u dosijeima centara za socijalni rad. Tipovi nasilja su vidljivi već iz naslova slučajeva. To su: 1. Porodični rat; 2.Ubiću te u svakom slučaju; 3. Mama, vidiš li me, voliš li me? 4. Brutalni sin i brižna majka; 5. Majka koju tuku čitav život; 6. Nemoćni roditelji; 7. Zbog čega ne volite svoje dete? 8. Sine budi dobar, inače! 9. Nisi mi više sin, nisi mi više otac! 10. Žrtva i njene žrtve; 11. Mentalno obolela žrtva; 12. Oni koji postavljaju granice. U poslednjem poglavlju čiji je naslov „Još jednom: osvrt na nalaze“ data je sinteza onog što je izloženo u prethodna dva poglavlja i to tako što su sumirani odgovori na šest istraživačkih pitanja ekspliciranih u poglavlju o Metodi.
Monografija Milane Ljubičić Nasilje djece nad roditeljima je pionirska. Ona uspeva da analizom vrha ledenog brega (slučajeva prijavljenih beogradskim centrima za socijalni rad), na istraživački pouzdan način spozna i predstavi pojavu koja je do sada bila vidljiva uglavnom iz novinskih napisa (Crne hronike). Uz to, narativ Milane Ljubičić ima jednu dimenziju koja je neubičajena za „hladne“ sociološke analize. To je humanost koja je vidljiva i iz načina (drugo lice jednine) na koji se autorka monografije često obraća čitaocu, očekujući od njega ne samo razumevanje fenomena nasilja dece nad roditeljima, već i empatiju.
*
* *
Pozitivnom vrednovanju obe nagrađene studije svakako doprinosi i to što su nastale kao jedan od najuspešnijih ishoda višegodišnjeg naučnog projekta „Politike roditeljstva“, koje je koncipirala i započela počivša profesorka Anđelka Milić. Ono što podjednako odlikuje obe studije jeste njihova teorijska i metodološka zasnovanost. U njihovom istraživačkom fokusu je porodica i to ona disfunkcionalna. Jedan put (udovice) je to jednoroditeljska porodica, a drugi put porodica u kojoj je dominantno nasilje dece nad roditeljima. Predmet istraživanja obe studije je do sada bio nedovoljno vidljiv, moglo bi se reći skoro tabuisan. To su „poniženi i uvređeni“ (F. Dostojevski) – udovice i žrtve nasilja vlastite dece, u oba slučaja društvene kategorije koje su do sada izmicale pažnji ne samo sociologije u Srbiji. Najzad, ali ne i najmanje važno je to da da obe studije imaju još jedan kvalitet. To je njihova angažovanost, odnosno naglašeno nastojanje da saznanja do kojih se u njima došlo postanu deo mera odgovarajućih javnih politika – prema udovicama u prvom i prema žrtvama nasilja dece nad roditeljima u drugom slučaju.
Žiri:
prof. dr Branimir Stojković
prof. dr Žolt Lazar
prof. dr Dragana Zaharijevski