Pre izvesnog vremena, srpska sociološka asocijacija ostala je bez dragog i poštovanog kolege, a ja i bez druga, prijatelja i sagovornika od najranijih studentskih dana. Naše višedecenijsko druženje, uz vrlo česte dijaloške rasprave o raznorodnim društvenim problemima i sociološkim temama, posebno tokom šetnji dunavskim kejom u Novom Sadu, delovalo je okrepljujuće i za fizičko i za mentalno zdravlje. Ponekada se dešavalo da te naše dijaloge nastavimo na nekom od javnih socioloških skupova; uz želju da pred užom naučnom javnošću „proverimo“ osnovanost naših stavova – kako onih oko kojih smo mislili oprečno, takoi i onih koji su nam bili bliski ili istovetni. I tog, za kolegu Radoša kobnog dana, trebali smo da se vidimo na istom mestu, kako bi krenuli u zajedničku šetnju, uz razmenu mišljenja o funkcionisanju naše sociološke asocijacije. Poslednji poziv tog dana, koji je on uputi sa svojeg mobilno telefona, bio je upravo poziv za mene, u kome me je zvao da prošetamo pred smiraj vrelog letnjeg dana, kako bi mi predočio neka sećanja iz studentskih dana (u Beogradu) – koja su se ticala naših prvih zajedničkih nastojanja da se organizuju susreti studenata sociologije sa (tada) svačetitri univerziteta bivše Jugoslavije na kojima se odvijalo profesionalno obrazovanje sociologa (beogradskog, zagrebačkog, ljubljanskog i sarajevskog). Taj pozivv je bio u 16,05 sati. Kako sam, zbog nekih porodičnih obaveza, bio sprečen da – po ustaljenom ponašanju – sednem na bicikl i krenem njemu u susret, dogovorili smo se da ćemo se videti za satipo-dva, a da će me on ponovo zvati (zato što kasnije ima i on manju porodičnu obavezu). Prošlo je od tada satipo, pa ga nazvah; ali se ne javlja. Prođe i dva, opet mi ne odgovara na poziv. Prođoše i gri sata, a on me ne zove. To me već zabrinu, s obzirom da je baš insistirao da se te večeri vidimo „u šetnji“. Tada nazvah njegovu suprugu, i od nje saznah da je moj prijatelj „pao u komu“ i da je u takvom stanju hitno prevezen na kliniku. Tamo je ostao 52 dana, u potpunoj komi („priključen na aparate“). Niko ga nije mogao da posećuje, zbog vanrednih mera („kovid 19“), sve do pretposlednjeg dana – kada ga preuzimaju supruga i sin, i premeštaju u specijalistički dom- bolnicu za negu. I pored svih napora, tamo mu se život „ugasio“. Osta nezavršen još jedan naš razgovor, u kome mi je Radoš nameravao da kaže „još ponešto“ iz njegovih sećanja na početne naše studentske aktivnosti u srpskoj (i bivšoj jugoslovenskoj) asocijaciji.
Pisati nekrolog za dugogodišnjeg kolegu i prijatelja, nije nimalo lako; i, kao što i gornji redovi pokazuju, ne može bez izvesne doze emocija. Ali, gotovo sa sigurnošću mogu da kažem da većina onih koji su poznavali (kolegu) Radoša ne mogu da prihvate njegov tihi odlazak „bez povratka“, bez izvesne lične dirnutosti što im tamo odlazi dragi i nenametljivi sagovornik. Uz našu „dirnutost“, ipak je potrebno – radi mlađih kolega, pre svega – da navedem nekoliko osnovnih biobibliografskih podataka o kolegi, univerzitetskom profesoru sociologije, Radošu Radivojeviću.
Radoš Radivojević je rođen u Sokolici (Kuršumlija); gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Belom Manastiru (Baranja – gde mu se porodica preselila) i u Kuršumliji (gde su mu živeli deda i baka) – gde je i maturirao (1968) kao jedan od najboljih đaka. U nastavnoj 1968/69. godini je upisao. Filozofski fakultet u Beogradu – Grupu za sociologiju, a diplomirao je 1973. godine, sa temom „Stanovanje i oblici druženja u Studentskom gradu“. Na istom fakultetu je i magistrirao (1983), sa temom „Teorijske pretpostavke u istraživanjima organizacije rada u Jugoslaviji” (pod mentorstvom prof. dr Vojina Milića). Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1990), sa temom doktorata „Ošteteorijske potrebe i sistemska ograničenja razvoja nauke u Jugoslaviji’’ (pod mentorstvom prof. dr Đure Šušnjića). Kraće vreme radi na mestu profesora gimnazije u Belom Manastiru (pre odsluženja vojnog roka), a potom jednu godinu radi i u Gimnaziji u Sremskim Karlovcima. Odatle, 1976. godine, prelazi na radno mesto višeg istraživača u istraživačkom odelenju Pokrajinskog centara za političke studije u Novom Sadu, gde ostaje do 1991. godine. Te godine, nakon izbora u zvanje docenta sociologije, zapošljava se na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu; gde ostaje sve do penzionisanja (2017. godine); uz profesionalno napredovanje u međuvremenu do redovnog profesora sociologije, odnosno profesora nekoliko socioloških disciplina (sociologije nauke, sociologije rada, sociologije naselja …), a u poslednjoj deceniji i profesora nekoliko socioloških kurseva.
Osnovna sociološka interesovanja, kojima se profesor Radivojević bavio tokom cele radne karijere, ticala su se treorijske analize problema odnosa nauke, tehnike i društva, a delimično i problema organizacije rada i menadžmenta. O tome je pisao u više svojih radova, koji su objavljivani periodično u sociološkim časopisima i zbornicima radova sa socioloških skupova. Veći broj svojih radova/saopštenja, sa (internih) naučnih skupova na fakultetu na kome je radio, objavio je ili samostalno ili u koautorstvu sa svojim asistentima/cama, u tematskim zbornicima radova (koje je izdavao FTN i/ili Univerzitet u Novom Sadu). Objavio je samostalno jednu sociološku monografiju (Sociologija nauke, Beograd: Kultura, 1991; drugo izdanje – Novi Sad: Stylos, 1997), dva udžbenika, za potrebe nastave (Tehnika i društvo, Novi Sad: Fakultet tehničkih nauka, 2003. i Sociologija naselja, Novi Sad: Fakultetet tehničkih nauka, 2004), kao i jedno monografsko izdanje građe (Fakultet tehničkih nauka-Razvoj, delatnost, rezultati, Novi Sad: FTN, 2006 /prvo izdanje, i kasnije).
Kao što je tiho i nenametljivo ulazio u svet nauke, tako je prihvatao i neke vannaučne aktivnosti koje su zahtevale njegovo dodatno angažovanje. U toku profesionalne karijere, obavljao je sledeće značajnije finkcije: glavni i odgovorni urednik beogradskog časopisa Ideje (1984-1988); član redakcije Sociološki pregled (1984-1986); član Žirija SSD za Nagradu „Vojin Milić“ (2013/14); na Fakultetu tehničkih nauka, na kom je radio, obavljao je funkciju direktora Instituta/Departmana za opšte dicipline (1996-2002), a više puta je bio i šef Katedre za društvene nauke u okviru tog instituta/departmana; bio je član Stručnog veća Univerziteta u Novom Sadu za društvene nauke (2004-2006). Osim toga, bio je i na javnoj društvenoj funkciji u svojstvu predsednika Odbora Skupštine Vojvodine za dodelu priznanja dr Đorđe Natošević za oblast obrazovannja i vaspitanja (više godina).
Na kraju, potrebno je dodati da je kolega Radoš bio omiljen na svom departmanu; na kome je – pored nastavne i naučne aktivnosti – aktivno doprinosio razvijanju kolegijalne prijateljske „atmosfere“ među profesorima raznorodnih profesionalnih orijentacija (pored sociologa, i među relativno brojnijom skupinom matematičara, fizičara, ekonomista, menadžera, kao i profesora stranih jezika). I ta strana njegove aktivnosti uticala je na sticanje poverenja ne-sociologa na fakultetu, koja je potpomogla je da se razvijaju i uključe u nastavni proces neke od socioloških disciplina na jednom izrazito velikom nematičnom fakultetu, kao što je fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu. S obzirom da sam, pre njega, na tom fakultetu radio kraće vreme – mukotrpno „utirući put“ za inplementaciju u nastavu Sociologije rada i organizacije – takva Radoševa aktivnost u očuvanju sociologije i njenih disciplina u obrazovanju inženjera uvek je bila u središtu naših razgovora. Za to je imao uvek bezrezervnu moju podršku; u vidu pripomoći za oblikovanje programskih sadržaja i za njihovo što je moguće „prijemčivije“ realizovanje u nastavi. Celo to vreme, bili smo u vrlo korektnim kolegijalnim odnosima; čak i kada se oko nekih pojava nismo uvek saglašavali, to nije vodilo bilo kakvom profesionalnom „omaložavanju“ ili ličnom animozitetu.
Božo Milošević
U Novom Sadu, 16. 10. 2021.