Пре извесног времена, српска социолошка асоцијација остала је без драгог и поштованог колеге, а ја и без друга, пријатеља и саговорника од најранијих студентских дана. Наше вишедеценијско дружење, уз врло честе дијалошке расправе о разнородним друштвеним проблемима и социолошким темама, посебно током шетњи дунавским кејом у Новом Саду, деловало је окрепљујуће и за физичко и за ментално здравље. Понекада се дешавало да те наше дијалоге наставимо на неком од јавних социолошких скупова; уз жељу да пред ужом научном јавношћу „проверимо“ основаност наших ставова – како оних око којих смо мислили опречно, такои и оних који су нам били блиски или истоветни. И тог, за колегу Радоша кобног дана, требали смо да се видимо на истом месту, како би кренули у заједничку шетњу, уз размену мишљења о функционисању наше социолошке асоцијације. Последњи позив тог дана, који је он упути са својег мобилно телефона, био је управо позив за мене, у коме ме је звао да прошетамо пред смирај врелог летњег дана, како би ми предочио нека сећања из студентских дана (у Београду) – која су се тицала наших првих заједничких настојања да се организују сусрети студената социологије са (тада) свачетитри универзитета бивше Југославије на којима се одвијало професионално образовање социолога (београдског, загребачког, љубљанског и сарајевског). Тај позивв је био у 16,05 сати. Како сам, због неких породичних обавеза, био спречен да – по устаљеном понашању – седнем на бицикл и кренем њему у сусрет, договорили смо се да ћемо се видети за сатипо-два, а да ће ме он поново звати (зато што касније има и он мању породичну обавезу). Прошло је од тада сатипо, па га назвах; али се не јавља. Прође и два, опет ми не одговара на позив. Прођоше и гри сата, а он ме не зове. То ме већ забрину, с обзиром да је баш инсистирао да се те вечери видимо „у шетњи“. Тада назвах његову супругу, и од ње сазнах да је мој пријатељ „пао у кому“ и да је у таквом стању хитно превезен на клинику. Тамо је остао 52 дана, у потпуној коми („прикључен на апарате“). Нико га није могао да посећује, због ванредних мера („ковид 19“), све до претпоследњег дана – када га преузимају супруга и син, и премештају у специјалистички дом- болницу за негу. И поред свих напора, тамо му се живот „угасио“. Оста незавршен још један наш разговор, у коме ми је Радош намеравао да каже „још понешто“ из његових сећања на почетне наше студентске активности у српској (и бившој југословенској) асоцијацији.
Писати некролог за дугогодишњег колегу и пријатеља, није нимало лако; и, као што и горњи редови показују, не може без извесне дозе емоција. Али, готово са сигурношћу могу да кажем да већина оних који су познавали (колегу) Радоша не могу да прихвате његов тихи одлазак „без повратка“, без извесне личне дирнутости што им тамо одлази драги и ненаметљиви саговорник. Уз нашу „дирнутост“, ипак је потребно – ради млађих колега, пре свега – да наведем неколико основних биобиблиографских података о колеги, универзитетском професору социологије, Радошу Радивојевићу.
Радош Радивојевић је рођен у Соколици (Куршумлија); где је завршио основну школу. Гимназију је похађао у Белом Манастиру (Барања – где му се породица преселила) и у Куршумлији (где су му живели деда и бака) – где је и матурирао (1968) као један од најбољих ђака. У наставној 1968/69. години је уписао. Филозофски факултет у Београду – Групу за социологију, а дипломирао је 1973. године, са темом „Становање и облици дружења у Студентском граду“. На истом факултету је и магистрирао (1983), са темом „Теоријске претпоставке у истраживањима организације рада у Југославији” (под менторством проф. др Војина Милића). Докторирао је на Филозофском факултету у Новом Саду (1990), са темом доктората „Оштетеоријске потребе и системска ограничења развоја науке у Југославији’’ (под менторством проф. др Ђуре Шушњића). Краће време ради на месту професора гимназије у Белом Манастиру (пре одслужења војног рока), а потом једну годину ради и у Гимназији у Сремским Карловцима. Одатле, 1976. године, прелази на радно место вишег истраживача у истраживачком оделењу Покрајинског центара за политичке студије у Новом Саду, где остаје до 1991. године. Те године, након избора у звање доцента социологије, запошљава се на Факултету техничких наука у Новом Саду; где остаје све до пензионисања (2017. године); уз професионално напредовање у међувремену до редовног професора социологије, односно професора неколико социолошких дисциплина (социологије науке, социологије рада, социологије насеља …), а у последњој деценији и професора неколико социолошких курсева.
Основна социолошка интересовања, којима се професор Радивојевић бавио током целе радне каријере, тицала су се треоријске анализе проблема односа науке, технике и друштва, а делимично и проблема организације рада и менаџмента. О томе је писао у више својих радова, који су објављивани периодично у социолошким часописима и зборницима радова са социолошких скупова. Већи број својих радова/саопштења, са (интерних) научних скупова на факултету на коме је радио, објавио је или самостално или у коауторству са својим асистентима/цама, у тематским зборницима радова (које је издавао ФТН и/или Универзитет у Новом Саду). Објавио је самостално једну социолошку монографију (Социологија науке, Београд: Култура, 1991; друго издање – Нови Сад: Stylos, 1997), два уџбеника, за потребе наставе (Техника и друштво, Нови Сад: Факултет техничких наука, 2003. и Социологија насеља, Нови Сад: Факултетет техничких наука, 2004), као и једно монографско издање грађе (Факултет техничких наука-Развој, делатност, резултати, Нови Сад: ФТН, 2006 /прво издање, и касније).
Као што је тихо и ненаметљиво улазио у свет науке, тако је прихватао и неке ваннаучне активности које су захтевале његово додатно ангажовање. У току професионалне каријере, обављао је следеће значајније финкције: главни и одговорни уредник београдског часописа Идеје (1984-1988); члан редакције Социолошки преглед (1984-1986); члан Жирија ССД за Награду „Војин Милић“ (2013/14); на Факултету техничких наука, на ком је радио, обављао је функцију директора Института/Департмана за опште дициплине (1996-2002), а више пута је био и шеф Катедре за друштвене науке у оквиру тог института/департмана; био је члан Стручног већа Универзитета у Новом Саду за друштвене науке (2004-2006). Осим тога, био је и на јавној друштвеној функцији у својству председника Одбора Скупштине Војводине за доделу признања др Ђорђе Натошевић за област образованња и васпитања (више година).
На крају, потребно је додати да је колега Радош био омиљен на свом департману; на коме је – поред наставне и научне активности – активно доприносио развијању колегијалне пријатељске „атмосфере“ међу професорима разнородних професионалних оријентација (поред социолога, и међу релативно бројнијом скупином математичара, физичара, економиста, менаџера, као и професора страних језика). И та страна његове активности утицала је на стицање поверења не-социолога на факултету, која је потпомогла је да се развијају и укључе у наставни процес неке од социолошких дисциплина на једном изразито великом нематичном факултету, као што је факултет техничких наука у Новом Саду. С обзиром да сам, пре њега, на том факултету радио краће време – мукотрпно „утирући пут“ за инплементацију у наставу Социологије рада и организације – таква Радошева активност у очувању социологије и њених дисциплина у образовању инжењера увек је била у средишту наших разговора. За то је имао увек безрезервну моју подршку; у виду припомоћи за обликовање програмских садржаја и за њихово што је могуће „пријемчивије“ реализовање у настави. Цело то време, били смо у врло коректним колегијалним односима; чак и када се око неких појава нисмо увек саглашавали, то није водило било каквом професионалном „омаложавању“ или личном анимозитету.
Божо Милошевић
У Новом Саду, 16. 10. 2021.