Душан Ј. Поповић (Сурдук, 28. март 1894-Белегиш, 28. април 1965) први историјски социолог у Србији, студирао на Филозофском факултету у Загребу и Бечу, докторирао у Загребу (1919), две године био на својеврсној специјализацији из социологије у Паризу, Бриселу и Лондону. Био професор на Катедри историјских наука, Филозофског факултета у Београду (асистент 1921, доцент 1926, ванредни професор 1930, редовни професор 1935-1941). Уређивао Гласник историјског друштва у Новом Саду (1928-1940). Пензионисан 1945. Између два светска рата на Катедри историјских наука увео предавања из историјске социологије, будући да је изабаран за доцента с тим «да на Филозофском факултету предаје историју Срба на социолошкој основи». Настојао да историјску грађу излаже према социолошким начелима. Објашњавао политичке сукобе у Краљевини Југославији различитим културно-историјским коренима српске и хрватске елите. Дела: О Цинцарима (1927); О хајдуцима, 1-2. (1930; 1931); Србија и Београд: од пожаревачког до београдског мира 1718-1739 (1950); Велика сеоба Срба 1690: Срби сељаци и племићи (1954); Срби у Војводини, 1-3. (1957; 1959; 1963).