Dragoljub Jovanović (Pirot, 8. april 1895. – Beograd, 23.maj 1977), maturirao u Beogradu (1914), diplomirao filosofiju i sociologiju na Filozofskom fakultetu u Klermonu (Université de Clermont, Faculté de philosophie, 1917), potom upisao Pravni fakultet u Parizu i odbranio državni doktorat na Sorboni (Le Rendement optimum du travail ouvrier: Étude sur les stimulants modernes de l’activité ouvrière; Optimalna efikasnost ručnog rada: Studija o stimulansi moderne radne aktivnosti, Pariz 1923). Izabran za docenta Pravnog fakulteta u Beogradu (1924), za predmet Agrarna politika (vanredni profesor 1926). Osniva Grupu za socijalnu i kulturnu akciju i postaje vodeće ime zemljoradničke levice. Hapšen i osuđivan 1929. i 1930, a 1932. biva kažnjen sa dve godine zatvora „zbog napada na poredak“. Tada gubi i mesto na Pravnom fakultetu. Ponovo biva hapšen i osuđen 1934, boravi u Španiji 1938, nanovo kažnjen sa 14 meseci zatvora (1938). Rat 1941-1945. provodi u ilegali. Ušao u Skupštinu Jugoslavije kao poslanik Narodnog fronta i vraćen na Pravni fakultet (1945). Ubrzo ponovo postao opozicija u odnosu na KPJ, zbog čega je izbačen s Pravnog fakuleta (1946), uhapšen „zbog krivičnog dela protiv naroda i države“ i osuđen na 9 godina robije (1947). Po izlasku iz zatvora (1956) živeo od skromnih honorara, u oskudici, te u političkoj i društvenoj izolaciji. Rehabilitovan 2009. Sabrana dela u 16 knjiga (Službeni glasnik, 2008). Najznačajnija sociološka dela: Kult rada (1927), Francuska sociologija i njeni glavni nosioci u 19. veku (1929), Agrarna politika (1930).