Драгољуб Јовановић (Пирот, 8. април 1895. – Београд, 23.мај 1977), матурирао у Београду (1914), дипломирао философију и социологију на Филозофском факултету у Клермону (Université de Clermont, Faculté de philosophie, 1917), потом уписао Правни факултет у Паризу и одбранио државни докторат на Сорбони (Le Rendement optimum du travail ouvrier: Étude sur les stimulants modernes de l’activité ouvrière; Оптимална ефикасност ручног рада: Студија о стимуланси модерне радне активности, Париз 1923). Изабран за доцента Правног факултета у Београду (1924), за предмет Аграрна политика (ванредни професор 1926). Оснива Групу за социјалну и културну акцију и постаје водеће име земљорадничке левице. Хапшен и осуђиван 1929. и 1930, а 1932. бива кажњен са две године затвора „због напада на поредак“. Тада губи и место на Правном факултету. Поново бива хапшен и осуђен 1934, борави у Шпанији 1938, наново кажњен са 14 месеци затвора (1938). Рат 1941-1945. проводи у илегали. Ушао у Скупштину Југославије као посланик Народног фронта и враћен на Правни факултет (1945). Убрзо поново постао опозиција у односу на КПЈ, због чега је избачен с Правног факулета (1946), ухапшен „због кривичног дела против народа и државе“ и осуђен на 9 година робије (1947). По изласку из затвора (1956) живео од скромних хонорара, у оскудици, те у политичкој и друштвеној изолацији. Рехабилитован 2009. Сабрана дела у 16 књига (Службени гласник, 2008). Најзначајнија социолошка дела: Култ рада (1927), Француска социологија и њени главни носиоци у 19. веку (1929), Аграрна политика (1930).