Цветко Костић (Жупа Никшићка, 1912-Београд 1985), основну школу је завршио у Никшићу, а гимназију у Мостару. Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Радио је у Етнографскoм институту САНУ, где је и докторирао (1953) са темом Сељаци-индустријски радници. Одлично одабрана тема и обимно искуствено истраживање које је било основа доктората, прибавили су му велики углед. Сматран је настављачем Сретена Вукосављевића. Повезивао је оно највредније из предратне српске социологије – добро познавање француске и немачке социолошке школе – са модерним техникама истраживања. Следеће његово истраживање о сељацима-радницима обављено је у Бору (1962) и такође је оцењено као изванредно. Био је први српски и југословенски социолог који је добио прилику да истражује промене у сеоским заједницама у иностранству (Алжир, 1965). Написао је и први уџбеник социологије села у Србији/Југославији (1969). Предавао Социологију насеља на одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду (1961-1978). Предавао је социологију села/града и на Економском, Пољопривредном и Архитектонском факултету у Београду. Био је члан Извршног комитета Међународног удружења за социологију града и уредник бројних домаћих и страних социолошких часописа. Био председник Српског социолошког друштва (1957-1959; тадашњи назив: Секција Југословенског социолошког друштва за НР Србију) и управник Одељења за филозофију и социологију Филозофског факултета у Београду (1977-1979). Дела: Муслимански Цигани у Скопљу (1934); Сељаци индустријски радници (1955); Бор и околина: социолошка испитивања (1962); Социологија села (1969); Социологија града (1973, 2. проширено изд. 1982).