Александар А. Миљковић (Београд, 4. октобра 1929–21. фебруара 2008). Дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду (1954), а докторирао са тезом „Друштво, држава и политика у делу Стојана Новаковића“ на катедри за социологију Филозофског факултета у Нишу (1987). Читав радни век провео је у Институту за социјалну политику у Београду (1958-1994), прошавши звања од асистента, до вишег научног сарадника. Био на стручном усавршавању у Француској (1961), Британији (1962, 1969, 1971, 1973), Немачкој (1973), Белгији (1973) и Швајцарској (1975), учествовао на међународним научним конференцијама (Техеран, 1986, 1991). Нарочито се посветио проучавању историје социјалних идеја у Србији и предратној Југославији. Члан ССД од 1958, дугогодишњи сарадник „Социолошког прегледа“ за област историје српске социологије („О Сретену Вукосављевићу као социологу нашег села“, 1/1975; „Плурализам у српској социологији до 1941. године“, 3/1988; „Размишљања о `Писмима са села` Сретена Вукосављевића“, 1-4/1993, итд).
„У личним сусретима непосредан, срдачан и пун такта, Александар А. Миљковић је имао ону лепу старобеоградску опуштеност, поштујући принцип да се ствари раде најозбиљније што се може, али да се о њима говори без патетике, као о нечему што се само по себи разуме“. (Искуство државотворне политике, стр. 121).
Књиге: Настајање инвалидитета код радника у рударству у СР Србији (Београд: Завод за социјална питања СР Србије, 1965; текст куцан машином); У служби истине и демократије: делатност предратне библиотеке „Политика и друштво“ (Београд: Научна књига, 1991; Библиотека Политика и друштво, књ. 52); На путевима ка еволуционом социјализму: чланци и огледи (Београд: Службени гласник, 2005, Библиотека Политика и друштво; књ. 69).
За даље читање:
Аутобиографија („Кратки осврт на биографију Александра А. Миљковића, према његовом казивању“, Вардарски зборник, 7/2010, стр. 491-7; Београд: Српска академија наука и уметности).