Милан Поповић (Београд, 1924—2012). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду, специјализовао неуропсихијатрију и докторирао са темом „Групна психотерапија схизофрених у болничким условима“ (1971). Био на стручном усавршавању из аналитичке психотерапије на Тависток клиници у Лондону, Центру за ментално здравље 13. арондисмана у Паризу и на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу. Један од оснивача Института за ментално здравље у Београду, где је радио или сарађивао од 1963. до одласка у пензију. Изабран за ванредног професора Филозофског факултета у Београду (1972), а затим и за редовног (1980), где је предавао Социјалну патологију (Социологију менталних поремећаја) и Општу психопатологију. Био шеф катедре за социологију, управник Одељења за филозофију и социологију, и декан Филозофског факултета (1987-1989). Предавао и на Медицинском факултету у Београду психотерапију и социјалну психијатрију на последипломским студијама. Као гостујући професор држао предавања у Центру за рехабилитацију психијатријских болесника La Verriere у Паризу, на Калифорнијском универзитету и на Бостонском универзитету. Био председник Етичког комитета Српског лекарског друштва (1992-1997). Одликован Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима (1989). Дела: Групна психотерапија схизофреније (Бгд, 1975); Психоанализа (Бгд, 1976); Психодинамика и психотерапија неуроза (са В. Јеротићем, Бгд, 1983, четири издања); Однос терапеут пацијент (са П. Опалићем, Бгд, 1992).