Оливера Бурић (Београд, 1921-Београд 2011), након матурирања у Другој женској гимназији у Београду уписала се на студије биологије на Београдском Универзитету (1940), али је студије прекинула почетком рата. Као учесницу Народно ослободилачког покрета (од октобра 1941), ухапсила ју је Специјална полиција и интернирала у Бањички логор (1942). Након ослобођења, обављала руководећа задужења у одборима Града Београда за социјалну заштиту (1944-1950). Уписала се (1950) на Филозофски факултет у Београду (група за филозофију) и дипломирала 1955. Након рада у XIII београдској гимназији (1955-1956), запослила се у Институту друштвених наука (1957–1970). На Филозофском факултету у Београду била на постдипломском усавршавању (1956-1957) из Основа друштвених наука (ранији назив за социологију), а на специјализацији у области социологије породице била у САД (као стипендиста Фордове фондације, 1959/60). Докторирала на Филозофском факултету у Београду (1965), као први доктор социолошких наука на београдском Универзитету. Од 1970. до пензионисања 1985. радила у Институту за социјалну политику. Била пионир послератних истраживања улоге жене у породици и друштву и учествовала на бројним скуповима у земљи и иностранству. Објавила: Промене у породичном животу настале под утицајем женине запослености (1968), Истраживања породице, брака и домаћинства у Југославији 1866-1973. (1974), Породица и друштвени систем: социолошко-политиколошко истраживање о повезаности породице и институција социјалистичког самоуправног друштвеног система Југославије (1980, коаутор) итд.