Александар Тодоровић (Тамнич, код Неготина, 22. мај 1921-Београд, 9. јуна 2004), дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду (1956), где је остао на раду као помоћни наставник, распоређен из средње школе (1957-1960), а онда и као стручни сарадник (1960-1961). Докторирао социологију на Универзитету у Љубљани (1965). Радио у Институту за социологију (доцније Институт за криминолошка и социолошка истраживања) од његовог оснивања (1961), до 1977, када је постао редовни професор Природно-математичког факултета у Београду, за предмете Општа социологија и Социологија слободног времена, (основне студије) и Социологија града и села и Методе истраживања туризма (постдипломске студије). Од оснивања Филозофског факултета у Нишу (1971) предаје и на Групи за социологију, о то: Социологију масовних комуникација, Социологију сазнања и Социологију културе. Провео је годину дана у Паризу на специјализацији социологије, учествовао на међународним скуповима (у Бечу, Будимпешти, Варшави, Варни и Дубровнику). Заступљен је у Internationales soziologien Lexikon, Band 2, Stutgart 1984. Био учесник НОР-а (од 1943) и секретар среског и градског комитета КПЈ. Одликован медаљом за храброст, орденом за храброст, а носилац је и два ордена заслуге за народ, ордена рада са златним венцем и јубиларне совјетске медаље „Педесет година победе над фашизмом“. Књиге: Увод у социологију града (1965), Социологија масовних комуникација (1974), Социологија (1976), Методологија истраживања слободног времена (1978), Неки проблеми социологије сазнања (1979), Теорије и методе социологије културе (1981), Социологија туризма (1982), Социологија слободног времена (1984), Теорије о масовним комуникацијама (1996), Естетика и народна уметност (1996) и Естетски и морални квалитети спортских звезда (1996).