Вуко Павићевић (Рсојевићи, код Даниловграда, 14. 06. 1914. – Београд, 7. 10. 1978). Завршио шест разреда гимназије у Даниловграду, учитељску школу у Сарајеву и Филозофски факултет (филозофско-педагошку групу) у Скопљу (1937), где је изабран за асистента (1938). Рат провео у заробљеништву у Немачкој. По повратку у земљу, радио у Министарству просвете Црне Горе (1945-1947), као наставник на Вишој партијској школи „Ђуро Ђаковић“ у Београду (1948-1952), те као редактор у Издавачком предузећу „Култура“ у Београду (1952-1954), где је допринео објављивању вредних филозофских дела. На Филозофски факултет у Београду прелази у звању доцента, за предмет Етика (1954). Докторирао је у Загребу (1957) на тему „Однос вредности и стварности у модерној њемачкој идеалистичкој аксиологији“ (објављено 1958). Управник Одељења за социологију Института друштвених наука у Београду (1958-1960). На Филозофском факултету у Београду биран за ванредног (1959) и редовног професора (1963), а уз етику предавао и социологију религије. Обављао функцију продекана Филозофског факултета (1961), и био дугогодишњи шеф катедре за етику и естетику. Главни уредник часописа „Филозофија“ (1962-63). Дописни члан Црногорске академије наука и умјетности. Добитник Октобарске награде Београда 1965. Дела: Увод у етику (Бгд, 1962), Основи етике (Бгд, 1967; на албанском 1981); Социологија религије: са елементима филозофије религије (Бгд, 1970; 2. изд. 1980, 3. изд. 1988); Огледи о хуманизму (НС, 1977), Разговори о социјализму и етици (Бгд, 1977).