Након гашења Друштва за социјално васпитање, у јесен 1919, већ у пролеће следеће године тројица истакнутих чланова тог друштва – Мирко Косић, Ђорђе Тасић и Федор Никић, одлучују да створе ново друштво. Идеја је била да се најпре покрене „један стручан социолошки часопис, а убрзо затим и оснује једно `Социолошко друштво`, са широким програмом“ (Никић, 139). Тако је у августу 1920, у Београду, изашао први број часописа Друштвени живот, чији је главни уредник био Мирко Косић, члан уредништва Ђорђе Тасић, а секретар редакције Федор Никић. Финансијер часописа био је сам Мирко Косић (исто). У то време, у Србији није било специјализованог часописа за друштвене науке или социјалну мисао. Први такав наш часопис Архив за философију, педагогију и друштвене науке, угасио се исте године када се и појавио (1898). Други часопис Живот: лист за друштвени живот и науку, потрајао је нешто дуже (1903-1906). Њега је, у извесном смислу, наследио Архив за правне и друштвене науке (од 1906), али је ту социологија ипак била од другостепеног значаја. Постојале су и посебне рубрике за социјалне науке, па и за социологију, у Српском књижевном гласнику и Летопису Матице српске, (као и у Бранковом колу и Делу, али се први часопис угасио 1914, а други 1915), но све је то било недовољно (исто, 137).
Мирко Косић,
оснивач Социолошког друштва (1920-1921)
(Извор: Архив Југославије)
(сликано 1926)
Зато је Друштвени живот био први, међуратни, социолошки часопис у Србији и, уопште, наш први прави (специјализовани) социолошки часопис (како уочава и Јован Ђорђевић у Социолошком прегледу, 1938, стр. 293). Током 1920. и 1921. штампане су четири свеске овог часописа. Поред Мирка Косића, Ђорђа Тасића и Федора Никића, у часопису су, од српских аутора, своје студије објављивали и:
- др Слободан Јовановић (1869–1958), редовни професор Правног факултета у Београду (1900) и редовни члан САНУ (1908);
- Радивоје Врховац (1863-1946), тадашњи председник Матиће српске (1920-1935);
- Никола Радојчић (1882–1964), историчар и академик САНУ (1934);
- др Живојин Перић (1868-1953), редовни професор Правног факултета у Београду (1901) и дописни члан САНУ (1905);
- др Тома Живановић (1884–1971), тада доцент Правног факултета у Београду (од 1920. редовни професор), који ће убрзо бити примљен у САНУ (1922. дописни, 1926 редовни члан) и израсти у „најистакнутијег правног филозофа код Срба“ (Милијан Поповић)
- др Тихомир Остојић (1865-1921) историчар, дописни члан САНУ (1910), први декан Филозофског факултета у Скопљу.
- Михаило Аврамовић и други.
Уз овај часопис, Друштво је требало да издаје и књиге, па је већ био састављен списак књига прве серије „Библиотеке Социолошког друштва“, коју су чиниле следеће књиге (наведено у Никић, 164):
- Роберт Михелс (Robert Michels): Олигархија и демократија (Zur Soziologie des Parteiwesens in der modernen Demokratie: Untersuchungen über die oligarchischen Tendenzen des Gruppenlebens, 1911);
- Историјски материјализам и социјализам (Р. Шомло, П. Барт, Т. Масарик и др);
- Ф. Никић: Социологија и право;
- Ђ. Тасић: Социологија и држава;
- Ж. Јовановић: Социологија савременог друштва;
- Н. Радојчић: Социологија и историја СХС;
- Социологија књижевности и уметности;
- М. Косић: Социологија савремене културе;
- М. Косић: Социологија рада;
- М. Косић: Социологија религије;
- Милер-Лир (Franz Müller-Lyer): Социологија породице (Die Familie, 1912);
- К. Богдановић: Социологија жене;
- Социологија града;
- Михаило Аврамовић: Социологија села и задруге;
- Guillaume de Greef: Економска социологија (Sociologie economique, 1904).
Полет да се у Београду што пре оснује Социолошко друштво „са широким програмом“, према документима које износи Ф. Никић (141-143), давала је и чињеница да је, управо у то време (30. јуна 1920), при Универзитету у Београду, основан Институт за антропогеографију, социологију и економију. Средства за Институт обезбедила је Аустралијанка Olive May Kelso King (1885–1958), ћерка власника рудника злата (George Eccles Kelso King) и болничарка на Солунском фронту, којој је ту идеју дао сам Јован Цвијић, тадашњи ректор Београдског универзитета, а од следеће године и председник САНУ. Жељи да се и у Београду створи социолошко друштво доприносила је и чињеница да је Социолошко друштво већ постојало у Загребу (од 1919; види М. Митровић, исто, 114), и то „иницијативом г. Ј. Деметровића и г. Др. Љ. Прохаске“, „са врло опширним програмом о социјалном раду“ (Никић, 119; он ипак вели да тамо неке „веће активности социолошконаучног и социографскопрактичког рада није било“; исто). Никић у једном чланку из тог доба, као узоре на које се и наше социолошко друштво ваља угледати, наводи Société de Sociologie de Paris (основано 1902) и American Sociological Society (основано 1905; исто, 119). Одмах по изласку првог броја Друштвеног живота, на адресе најистакнутијих научника и социјалних мислилаца у Србији, 28. септембра 1920, упућено је „експрес-писмо“ потписано са „оснивачи Социолошког друштва“. У њему је стајало: „Мислимо да у Београду у најкраћем времену организујемо Социолошко друштво, са циљем да изучава у свим својим појавама наш друштвени живот и да систематски шири знање социјалних и културних наука, часописом, библиотекама и јавним предавањима. (…) Стога позивамо све наше познате социјалне и културне раднике (…)да приступе организацији Социолошког друштва и да нас најдаље до суботе известите о томе да ли желите приступити овој организацији и која предавања мислите држати(…). На основу Вашег извештаја, ми ћемо израдити програм и изаћи пред јавност с једним списком предавања и отпочети рад већ 1. новембра. Упуте о организацији, извештаје о раду, предавања итд, даваћемо сваком нашем члану преко нашег часописа Друштвени живот“ (наведено у Ф. Никић, 141).
Мирко Косић
на цртежу из средине двадесетих;
(Извор: Архив Југославије)
Иако је рок за одговор дат у позивном писму био веома кратак (субота, а писмо је упућено у уторак), „одзив је био врло велики, управо изненађујући“ (исто, 143-4). Стигло је укупно 54 потврдна одговора. „Овакав велики одзив на овај позив, само је био доказ да наши јавни и научни радници имају велико интересовање и да је дошло већ време, и најзад да је и крајње потребно, да се и код нас Срба оснује једно научно Социолошко друштво, и то што пре“ (исто, 144). Међу онима који су одушевљено прихватили ову идеју, те упутили потврдна писма оснивачима Социолошког друштва (штампана у Ф. Никић, 145-166), били су и већ помињани сарадници Друштвеног живота Тихомир Остојић и Радивој Врховац, др Људевит Ауер, адвокат и будући министар правде у Стојадиновићевој влади, др Светозар Мијатовић, адвокат из Вршца, Станиша Костић, адвокат из Лесковца и други (Никић је сачувао свега 6 од 54 писма, тако да данас немамо списак свих потврђених чланова Социолошког друштва). Па ипак, и поред одличног одзива, до правог рада Друштва – ако изумемо издавање Друштвеног живота – никада није ни дошло. Федор Никић наводи три разлога за то:
1. прво, Косић и Тасић су у то исто време постали доценти на Правном факултету у Суботици, тако да је у Београду остао једино Никић, што је знатно отежало даљи рад на организацији Друштва;
2. друго, Друштво није успело да нађе одговарајуће просторије за састајање; „томе су много допринеле наше власти, које су са своје стране чиниле све да овакве просторије за ово друштво не добијемо“ (исто, 165); наиме, тада је код власти, али и „у једном великом делу наше интелигенције постојала тешка заблуда да је социологија исто што и социјализам“ (исто);
3. треће, карактер самог Косића је био такав да је, према Никићу (156-157), често одбијао људе од себе; он јесте „у свом научном раду испољавао два велика позитива: велику научну ерудицију и велику способност“, „али је поред ових позитивних особина имао и велике негативе, јер је по природи био много сујетан, сувише претенциозан и личан. У тој својој претенциозности и сујетности, никада није могао да се помири да он у старој предратној Југославији није постао бан Дунавске бановине и да заузме министарски положај, за којима је увек чезнуо. И да у томе није могао да успе, много је душевно патио и стална му је жалба била. Због тих својих негативних особина, долазио је доста често у тешке сукобе и са друговима на факултету у Суботици и у Љубљани, а и као главни секретар у Трговачкој комори у Н. Саду. Па је тако у тој његовој нервози и асоцијалној природи, „незадовољан и разочаран“, лутао од Новог Сада и Београда до Беча и Минхена, и натраг у Београд“. Сам пак Косић није долазио до положаја које је мислио да заслужује зато што је, током Првог светског рата, у Швајцарској, успоставио тесне везе са владом црногорског краља Николе Петровића (који је покушавао да преговара са Аустроугарском око сепаратног мира, у децембру 1915). То Косићу официјелни, карађорђевићевски Београд дуго није заборављао. Зато је и био против Косићеве жеље да дође на београдски Универзитет, те је Слободан Јовановић „једва успео“ да Косић буде изабран за доцента Правног факултета у Суботићи (исто, 157).
Све у свему, у овом покушају организовања првог српског социолошког друштва види се много тога што је било присутно и приликом стварања Друштва за социјално васпитање, али и у другим нашим доцнијим колективним подухватима – велики полет, велике амбиције, добар почетак, а онда долази малаксалост и брзо дизање руку од свега. Тако, не само да није организовано Социолошко друштво, већ је и Друштвени живот, после четврте свеске (1921) престао да излази. О томе Никић (158) пише: „После изласка 4. књ. Друштвеног живота, ми више нисмо даље хтели да настављамо са његовим излажењем, па смо престали. Јер после нашег неуспеха да 1920-1921. оснујемо у Београду наше Социолошко друштво, сматрали смо, што је и сасвим природно било, да више нема ни разлога ни оправдања и за даље излажење и часописа Друштвеног живота, који је од самог почетка био предодређен за орган тог нашег будућег Социолошког друштва у Београду. А сем овога и финансијска средства за њега било је све теже и теже даље обезбеђивати. Па смо тако и учинили – престали са излажењем“. Косић ће, ипак, 1930. у Новом Саду издати још две свеске овог часописа. Али, организовање социолошког друштва преузеће на себе – овога пута успешно – трећи члан несуђеног Социолошког друштва: Ђорђе Тасић.
Слободан Антонић