Kako je živeo, tako nas je i napustio. Čuvao je svoju privatnost, a veoma poštovao tuđu. Samo bi ponekad i na direktno propitivanje rekaokoju reč o tome kako živi, problemima koje ima ili o zdravlju. A jedino kada bi neko od bliskih prijatelja progovorio osvojoj privatnosti, Grada bi tiho i neupadljivo priupitao za dodatna objašnjenja. Iako smo naslućivali da mu se pogoršava zdravlje, samo bi natuknuo poneštoi dodao da je sve pod kontrolom ibiće dobro.

U profesionalnom i javnom životu bio je drugačiji. Bio je govorljiv, izrazito radoznao, uvek u nekim projektima ili inicijativama. Kao veoma pažljiv slušalac i još pažljiviji čitalac, u trenutku bishvatao ideje, zamisli i namere pisca ili govornika. Ali svoje zamerke i sugestije davao bi uvek promišljeno, obazrivoi dobronamerno.Takav je bio i među prijateljima i na neformalnim sastancima sa kolegama… Govorio je kada je imao šta da kaže.

Svoju dugu profesionalnu karijeru proveo je u oblasti socijalne politike ili,po njegovim rečima, kao istraživač socijalnih prilika. Bio je vrhunski u primenjenim istraživanjima u kojima je često nosilac projekata ili ključni učesnik, a kasnije konsultant, trener, mentor i talentovani predavač, posebno za metodologiju akcionih istraživanjajer je u njima video prostor za intervenciju, akciju i promene. Taj svoj primarni fokus zvao je ‘akcijski pristup’ jer je u ranoj mladosti bio učesnik omladinskih radnih akcija, koje su unjega utisnule veru i optimizam da možemo menjati okolnosti u kojima živimo.

Karijeru u oblasti socijalne politike započeo je u Zavodu za proučavanje socijalnih problema (1974), a nastavio idoživeo punu profesionalnu zrelost u Institutu za socijalnu politiku. Kada je 1990-tih tamo ukinuta istraživačka jedinica, prešao je u Kriminološki i sociološki institut u kome je ostao do penzije. A u tim dramatičnim vremenima počinje i njegova intenzivnasaradnja sa domaćim i međunarodnim agencijama i udruženjima. Posebno je bila plodna saradnja sa Handicap International, kao sa Humanas, Gerontološkimdruštvom Srbije (Čiji je i potpredsednik bio, 1992-1996), Crvenim Krstom Srbije imnogim drugim. I u svom matičnom Sociološkom društvu Srbije bio je višedecenijski aktivist, a u periodu 1992-1994 i potpredsednik.

Objavljivao je dosta, mada je obično bilo teško dobiti tekst od njega… Urođena uzdržanost i kritička samo -svest delovali su da u tekstovima čitalac oseća da je autor planirao još mnogo toga da napiše ili podrobnije obrazloži. Ali pod pritiskom drugih projekata i stalnog osećanja da treba još neke izvore ičinjenice da proveri, izostale su sinteze ili ponovno i produbljeno vraćanje na iste teme.

Ni u sutonu karijere, kao i nakon penzionisanja ne posustaje. Organizuje seminare (socijalna inkluzija), drži predavanja, učestvuje u projektima sa kolegama-sociolozimai drugima (prekarijat, tranzicija, starenje stanovništva, osobe sa invaliditetom, nejednakost). Postaje neumorni i cenjeni konsultat Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, Crvenog krsta, Centra za razvoj sindikalizma i drugih organizacija civilnog društva. Tako je postao i pravi guru u jednoj važnoj delatnosti koja, nažalost, promiče pažnji široj javnosti i akademskoj zajednici.

Njegov poslednji ali upečatljiviprojekat vezan je za osnivanje i delovanje ISP-Evergrin Kluba. I upravo je to so soli njegove profesionalne iaktivističke delatnosti. Bila su to mesečna okupljanja u prostorijama Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu. Tu bi živahni veterani govorili kako je nekada bilo (teme, problemi, pristupi), dok bi istaknuti i aktivni stručnjaci komentarisali njihova izlaganja, kao iprikazivali kako ta tematika izgleda danas. Učesnici su bili i studenti koji su takođe komentarisali teme iiznosili svoja viđenja. Rečju, primer generacijske integracije i profesionalne kulture sećanja.

Uvek vedar i duhovit unosio je atmoferu poverenja i uzjamnog uvažavanja, ali i uvek upozoravao da teme o kojima se razgovara ili se istražuju podrazumevaju dobru pripremu, konceptualnu jasnoću i situiranje u šire okvire. Primer koji najbolje ilustruje njegovoznačaj je opaska koleginice izjedne važne javne institucije.

“… Sedimo oko velikog stola, zaglavljeni oko nedorečenih projektnih zahteva, kratkih rokova i nedovoljnih metodoloških znanja. Pokušavamao da nađemo rešenje, jedni drugima zameramo nerazumevanje, zabrinuti za ishod i na pola puta da odustanemo…

I onda neko od kolega predloži: A što ne pitamo Gradu?”