Извештај о раду Председништва Српског социолошког друштва 2009-2011
Извештај о раду Председништва
Српског социолошког друштва
2009-2011.

У периоду 2009-2011. радом друштва руководило је Председништво ССД у саставу: Слободан Антонић (председник ССД), Зоран Аврамовић, Срђан Шљукић, Владимир Вулетић, Драган Тодоровић, Слободан Мрђа (секретар), као и  Жолт Лазар, који је, као главни уредник Социолошког прегледа, по функцији члан Председништва.
Када је на прошлој изборној Скупштини, 17. јануара 2009, изабрана нова Управа друштва, констатовано је постојање неколико крупних проблема које, у наредном периоду, ваља решавати.
-    Прво, статутарне промене, као и промене у руководству, нису биле регистроване код надлежних органа, због чега је постојао раскорак између праксе Друштва и његове нормативне регуларности.
-    Друго, Друштво се није, својевремено, довољно укључило у процес доношења просветних закона, због чега се десило да социолози немају свог представника у Националном просветном савету. У току је била промена наставних планова за средње школе, и постојали су озбиљни предлози да се социологија скине са списка обавезних предмета на природно-математичком смеру гимназија, као и у свим стручним школама. То би значајно смањило фонд часова постојећих наставника социологије у средњим школама, онемогућило даље запошљавање социолога у просвети и суштински поткопало базу за регрутацију будућих студента социологије.
-    Треће, наше Друштво није било довољно активно у организовању научних или стручних конференција, због чега је постојала бојазан да се може отворити питање научног статуса друштва, поготово код тадашњег Министарства за науку, на чијем тада ажурираном списку научних друштава, из неког разлога, више није било и имена нашег друштва.
-    Четврто, евиденција о чланству друштва дуго није била ажурирана, а чланарина годинама није плаћана. Због тога се није могло тачно знати ко је члан друштва, и колико тачно друштво има чланова. Такође, рад по огранцима и секцијама друштва готово да је сасвим замро, због чега је изгледало да друштво има само руководство, али не и активно чланство. Заједно са проблемом нормативног раскорака у положају друштва, то је могло увек отворити и питање легитимности целог Социолошког друштва.
-    И пето, друштво није било више члан ни једне међународне асоцијације социолога, било због неплаћања чланарине, током „сиромашних деведесетих“, било због постојања „више инстанце“ до 2006. године – најпре Југословенског удружења социолога, а затим и Удружења социолога Србије и Црне Горе, за које се очекивало да воде међународну сарадњу.
Ето то су били проблеми које само тада, сви заједно, са забринутошћу уочили. Са великим задовољством, међутим, сада желимо да известимо да је ова Управа друштва ипак успела да изађе на крај са највећим делом наведених проблема.
Проблем усклађивања стварног и нормативног статуса друштва испоставио се као можда најкомпликованији за решавање. Друштво је било у регистрационој надлежности Градске полиције, јер се у њиховом регистру водило још од 1961. године. Градска полиција је одбила наш захтев да се у регистар упишу статутарне промене, извршене на Скупштини ССД, 17. јануара 2009, као и да се упише ново руководство друштва. У образложењу је стајало да полицији нису пријављиване промене у статуту, нити у руководству, још од 1987. године. Стога се од нас захтевало да, уз помоћ оригиналних, оверених записника са свих скупшина држаних током протеклих 22 године најпре докажемо статусни и нормативни континуитет у раду Друштва. Ово је био озбиљан проблем. Наиме, архива Друштва није била баш у најбољем стању, па су недостајали оригинални и оверени записници са неких изборних скупштина. Излаз је био или у накнадној реконструкцији тих записника (са опасношћу да нас сутра неко можда може оптужити за фалсификат), или у покретању поступка поновне регистрације Друштва (због чега смо били у опасности да изгубимо формалноправни континуитет са полувековном традицијом Српског социолошког друштва).
У том тешком тренутку имали смо и мало среће. Управо је тада донет нови Закон о удружењима грађана, којим је целокупна надлежност за послове регистрације удружења прешла на Агенцију за привредне регистре. Градска полиција је тој Агенцији предала и своју целокупну архиву о регистрованим удружењима. У личним контактима Управе нашег друштва са људима из Агенције успели смо да разрешимо све формалноправне недоумице и прескочимо проблеме које нам је до тада правила Градска полиција. Управа је само препаковала Статут усвојен 17. јануара 2009. (у смислу позивања на одредбе новог закона, у редоследу чланова итд), и искористила научни скуп, који је ССД организовао 16. октобра 2010, за формално покриће ове адаптације Статута. Агенција за привредне регистре коначно је, 29. новембра 2010, донела решење којим се усклађује нормативни статус Друштва са стварношћу, а Друштву признаје пуни формалноправни континуитет, од 10. јуна 1961, па до данас.
Напомињем да је, без обзира на наше претходне контакте са Агенцијом, ипак постојала опасност да опет, због неког ситног, формалног разлога, будемо одбијени. Стога, како бисмо избегли малтретирање свих нас да се само због тога поново састајемо, приликом усклађивања нашег Статута са новим законом, формално смо се, као што је већ речено, покрили нашим скупом од 16. октобра. Али сада се тај текст Статута налази на дневном реду ове Скупштине, која треба да га верификује – или измени где год да то нађе за сходно. Тако ћемо не само формално правно, већ и суштински, затворити овај процес нормативног усклађивања, који је трајао још од наше скупштине у Врднику, 27. маја 2006, и који се показао прилично замршеним и тешким.
Поука за све нас, за садашњу Управу, али и за све будуће управе, јесте да све наше измене у Статуту и руководству морамо уредно пријављивати надлежном регистрационом телу. Морам рећи да ми, социолози, имамо један помало опуштени однос према правној регулативи и нормативним стегама. То свакако јесте симпатично, јер показује да знамо да разликујемо оно што је суштина, од оног што је само форма. Али, некада и та форма уме да буде битна, и зато се ње, у свом даљем раду, ипак морамо придржавати.
Други поменут проблем тицао се Закона о основама система образовања и васпитања, који није предвиђао да социолози имају свог представника у Националном просветном савету. Управа је искористила околност да је нова Влада приступила изменамаи тог закона, и у Одбору за просвету Скупштине Србије почели смо да лобирамо да се и наше друштво убаци на списак националних асоцијација које дају свог представника у НПС. Ово лобирање се показало као успешно, и тачком 5. става 3, члана 13 Закона о основама система образовања и васпитања, који је ступио на снагу 11. септембра 2009, Српско социолошко друштво је овлашћено да предлаже више кандидата за члана НПС из својих редова, између којих, онда, Скупштина Србије бира једног члана.
Пошто је манадат чланова Националног просветног савета био у току, када су извршене ове измене, није било јасно да ли наше друштво мора да чека нови изборни циклус или може одмах да предложи кандидате за место у НПС. Ми смо ову недоумицу протумачили на први начин и Председништво ССД је, на својој седници 10. марта 2010, а у складу са Статутом друштва, предложило двојицу кандидата за члана НПС – проф. др Зорана Аврамовића и проф. др Младена Лазића. Ова кандидатура је, како смо обавештени, успешно прошла Одбор за просвету Скупштине Србије. Међутим, Председница Скупштине није тај избор стављала на дневни ред, јер јој је дато тумачење да се мора чекати на избор оне половине чланова НПС којој шестогодишњи мандат истиче 23. маја 2011. Пошто се тај датум ионако већ приближио, можемо рећи да ће ускоро и наше Друштво имати свог представника у Националном просветном савету и тиме моћи озбиљније да утиче на просветну политику у Србији.
Али, и дотле смо успели да остваримо извесну меру утицаја, која нам је омогућила да, у овом периоду, успешно зауставимо тенденцију смањивања фонда часова за социологију у свим средњим школама. За то пре свега треба да захвалимо члану нашег Председништва, проф. др Владимиру Вулетићу. Он је као члан Стручне комисије за израду предлога измене наставног плана, Завода за унапређивање наставе, успео да се избори за три важне ствари. Прво, да се, најновијим предлогом наставног плана, социологија врати на природноматематички смер гимназије, као обавезан предмет, са два часа недељно у трећој години. Предмет ће носити назив Социологија са правима грађана, са укупним годишњим фондом од 74 часа. Друго, да на друштвеном смеру Социологија задржи у трећем разреду досадашњих два часа недељно (укупно 74), а да у четвртом разреду, од два изборна пакета, у једном од њих буде Социологија културе са два часа недељно. И треће, да Социологија са правима грађана постане обавезан предмет у трећем разреду средњих стручних школа, са једним часом недељно (укупно 32 часа).
Морам рећи да је мени, као председнику Друштва, било изузетно пријатно да слушам похвале колега из других струка, за држање и борбеност проф. Вулетића приликом расправе и одлучивања у поменутој Комисији. „Борио се као лав“, препричавали су ми, „и захваљујући његовој упорности и енергичности успели сте да одбраните струку“. Захваљујем се и јавно проф. Вулетићу, и желим да истакнем да управо такав образац понашања, какав је демонстрирао проф. Вулетић, мора да постане мера нашег деловања. Ми морамо схватити да сада живимо у једном сасвим другом систему, у систему у коме више не постоји благонаклона и старатељска држава, која брине за опште добро свих нас, и која има хијерархијски јасан и стабилан систем вредности. Ми данас живимо у систему који прокламује да су институције и опште добро само крајња резултанта борбе парцијалних интереса, и у коме је потпуно легитимно лобирати за своје интересе. И не само да је легитимно, него је и обавезно то лобирање, уколико хоћете да свој интерес заштитите. У том систему, социолози морају да схвате да нико други о њиховој струци неће водити рачуна осим њих самих. Ми морамо да научимо да само од снаге и јединства наше организације, од посвећености наше Управе, од угледа представника наше струке који иступају у јавности, од борбености наших делегата у институцијама система, као и од активности сваког члана нашег струковног удружења, дакле, само од нас овде присутних зависи хоће ли социологија као професија опстати у Србији и даље напредовати, или ће таворити, назадовати и на крају згаснути, као да је никада није ни било.
У том смислу, обнова плаћања чланарине и вођење уредне евиденције о чланству минимум је да бисмо уопште као организација могли да постојимо. Данас овој скупштини присуствује     чланова са плаћеном чланарином и попуњеним евиденционим листом, а још     њих је испунило своју основну чланску обавезу, али није могло да данас буде овде. То укупно чини     чланова Социолошког друштва – то је наша садашња, реална снага, то је онај основ на коме ћемо све даље да градимо. У циљу даљег активирања нашег чланства, Управа је иницирала обнову рада два огранка Друштва – једног у Нишу, и другог у Косовској Митровици. Оснивању огранка у Нишу присуствовало је 15 чланова, а за председника је изабран проф. др Бранислав Стевановић. Оснивању огранка у Косовској Митровици присуствовало је 12 чланова, приступницу је попунило 24 социолога, а за председницу је изабрана доц. др Јасмина Петровић. Наш статут даје велике слободе и овлашћења у деловању огранака, па се надамо да ће ови огранци пронаћи своје место у струковном животу наше организације, као и да ће овим примером поћи и други универзитетски центри у Србији, и обновити (или отпочети) рад огранака.
Управа је, такође, организовала и научни скуп Елите у постсоцијализму, 16. октобра 2010. године, на Филозофском факултету у Београду. Треба рећи да је тај скуп уприличен без и једног динара добијеног од Министарства за науку, али да је, према општем утиску, био изузетно успешан. Поднето је 15 писаних реферата, који су, већ после три месаца, били одштампани као тематски број часописа Национални интерес. Свако ко је имао тај часопис у рукама није могао а да не примети добар квалитет поднетих саопштења. Дискусија која је поводом њих вођена била је изузено динамична, а њен снимак емитован је на Трећем програму Радио Београда (2, 3, 4, 15, 20, 21, 22, 23, 24. и 29. децембра 2010). Након овог успешно организованог скупа, Управа је, заједно са Институтом за педагошка истраживања из Београда, конкурисала код Министарства за науку за средства за организацију научне конференције под називом «Друштвене промене у Србији и реформа образовања“. Скуп је предвиђен да се одржи у јуну 2011. године, тачно на педесетогодишњицу званичне регистрације Српског социолошког друштва (Подсећам да је секција Југословенског удружења за социологију за НР Србију основана 1954. године и да се она 1959. преименовала у Српско социолошко друштво, а да је административно-политички процес регистровања трајао две године; као претечу ССД ми рачунамо Друштво за социологију и друштвене науке, које деловало од 1935. до 1941. године, мада ми, као званични датум свога оснивања, у смислу организације, узимамо 1954. годину). Ми до сада, нажалост, још нисмо добили одговор од Министарства о одобравању ових средстава, али свеједно, чак и ако не добијемо ни један динар помоћи, Управа ће ове године свакако да организује научну конферецију са поменутом темом, јер смо већ показали да се то може урадити. И мислим да изражавам јединствено расположење у Управи када кажем да тако треба да радимо сваке године. Не само зато што су, нарочито млађим сарадницима на универзитетима и институтима, за избор у виша звања неопходни бодови за научних конфереција, већ и да бисмо обновили живот Социолошког друштва као научне заједнице, која компетентно и одговорно разматра проблеме овога друштва, своје струке, па и глобалног развоја.
Председништво ССД се, у протеклом периоду, бавило и ужим, чисто струковним проблемима. Успели смо да, код просветних власти, издејствујемо негативно решење за захтев Факултета политичких наука из Београда, који је тражио да се и дипломираним политиколозима дозволи да у средњим школама предају социологију. То, дакле, није прошло. Успели смо да у чл. 136 предлога Закона о социјалној заштити као стручни сарадник буде убачена и професија „социолог“. Успели смо да заштитимо једног свог члана, који нам се обратио за помоћ, од мобинга послодавца и професионалне деградације, а све због објављивања два стручна текста у штампи. Одазвали смо се молби колегиница са једног београдског факултета, и код тамошње управе протестовали због смањења фонда часова за социолошке предмете. Наш протест, наравно, није зауставио поменуто смањење, али је макар допринео огранчавању његове бруталности. У том смислу желим да поручим свим члановима нашег друштва – ово је ваше друштво. У борби за свој професионални статус и за своја радна права нисте сами. Ово ће друштво увек бити уз вас. Наше друштво, наравно, није свемоћно и не може да вам јамчи победу. Али, ако му се обратите за помоћ, најмање што можемо да урадимо јесте да уплашимо ваше послодавце претњом јавног изношења вашег случаја у јавност. Уверавам вас да је та претња некада веома ефикасна, и да ће послодавци добро да размисле пре него што наставе да вас професионално, или другојачије, деградирају. И такође вас уверавам да добри односи наше Управе са управом Удружења новинара Србије, и уопште са новинарима, јамче да та претња јавним изношењем неког случаја у јавност није само претња празном пушком.
И на крају, једини од задатака које смо себи дали, а који нисмо стигли да урадимо, била је обнова чланства нашег друштва у међународним социолошким асоцијацијама. Сада је и то дошло на ред, и Управа ће, у наредном периоду, то чланство обновити. Ако из било ког разлога Министарство науке не буде обезбедило девизна средства за ту намену – а мислим да је мало вероватно да ће до тога доћи, сада, са обновом чланарине, Социолошко друштво ће имати и своја сопствена средства која ће моћи да потроши за ту намену. И ми ћемо и тај проблем, сигуран сам, до краја ове године успешно решити.
Дакле, наше друштво је сада коначно постављено на организационо здраве основе, са којих се може даље деловати. Мислим да смо ухватили добар правац у нашој практичној политици заштите и афирмације социологије као струке. И мислим да сада само треба да храбро корачамо напред. Ова Управа не може бити незадовољна послом који је урадила – мада је сасвим свесна колико још тога мора да се уради у одбрани и развоју наше професије. Као председник Друштва са задовољством могу да известим ову Скупштину да је Председништво радило као сложан и посвећен тим, због чега вероватно и можемо да се похвалимо овим резултатима. Такође, под претпоставком да Скупштина прихвати овај наш извештај и да дâ позитивну оцену рада овој Управи, част ми је да ову Скупштину обавестим о спремности садашње Управе да се кандидује за још један мандат, у истом саставу. Имамо тачан увид у све проблеме које нам ваља решавати, свесни смо својих могућности (као, наравно, и слабости) и мислим да смо кадри да преузмемо задатке која нам ова скупштина данас буде наложила.

Председник ССД
проф. др Слободан Антонић