Мејлинг листа

Поштовани посетиоци, овде се можете пријавити на нашу мејлинг листу, како бисмо били у могућности да вас путем имејла редовно обавештавамо о новостима и текућим активностима.







Оснивање Групе за социологију 1959.

Раширено је уверење међу данашњим социолозима да је одлучујућу улогу у оснивању Групе за социологију на Филозофском факултету у Београду одиграо Вељко Кораћ. Наиме, Све до 1959. и оснивања групе за социологију на Филозофском факултету, несумњиво институционално средиште српске социологије био је Правни факултет у Београду, а његови наставници су били међу утемељивачима и најважнијима прегаоцима у овој научној дисциплини (видети: Социологија на Правном факултету у Београду 1938-1941). Такође, правници-социолози су, 1954, покренули иницијативу за оснивање (обнову) социолошког друштва у Србији, а први председник тог друштва и најутицајнији српски социолог током педесетих година 20. века, био је Радомир Лукић, професор и декан Правног факултета (1958).

Према Владимиру Милићу, социологу и некадашњем декану Правног факултета (2001-2004), након што су створили српско социолошко друштво, Лукић и група социолога-правника убрзано су наставили да конституишу и развијају посебне социологије на Правном факултету, као што су социологија права (Радомир Лукић), социологија политике (Стеван Врачар, па Мирослав Печујлић), социологија породице (Марко Младеновић), социологија рада (Милан Деспотовић). У то време, истиче Милић, један број младих научних радника добио је и стипендије за специјализацију у САД, а међу њима и Мирослав Печујлић и Стеван Врачар (1957/58). „Идеја је била да се на Правном факултету оснује катедра за социологију. Међутим, негде, по прилици 1958, ипак се одлучује да се катедра за социологију конституише на Филозофском факултету. Најзаслужнији за формирање катедре је био Вељко Кораћ“.

 

Стара зграда Филозофског факултета у Београду

Значај Вељка Кораћа за формирање и развој социологије на Филозофском факултету у Београду помињу Здравко Кучинар (исто, 92), као и Силвано Болчић и Марија Богдановић (у монографији о Филозофском факултету, 1998, 105-6). Сматра се да су у томе преломну улогу одиграле боље политичке везе које је Вељко Кораћ, као предратни комуниста, имао у самом врху Партије.

Међутим, треба рећи да је Радомир Лукић још 9. новембра 1956, на оснивачкој скупштини Југословенског удружења за филозофију и социологију, у свом уводном реферату заложио за „стварање посебног социолошког факултета, односно групе на филозофском факултету, која би давала дипломиране социологе“ (М. П., „Оснивачка скупштина Југословенског удружења за филозофију и социологију“, Југословенски часопис за филозофију и социологију, год. 1, бр. 1, стр. 215-217; 216). У том тренутку Лукић је био председник удуружења социолога Србије, а на том конгресу је изабран за социолога-потпредседника ЈУФС-а, односно за (фактички) челног човека Југословенског социолошког друштва, тако да је његова реч очигледно нешто значила.

Вероватно да ипак није било неке веће борбе између социолога-правника и социолога-филозофа, око места оснивања матичне катедре за социологију на Универзитету. По свему судећи, читава ствар је била одлучена још на нивоу идеологије, јер је, као што је речено, по марксистичко-лењинистичкој доктрини, филозофија била изједначавана са «дијалектичким материјализмом», а социологија са «историјским материјализмом», а «дијамат» и «истмат» се никако нису смели раздвајати (јер би то нашкодило и једном и другом). Тако је изгледа већ 1956. године било извесно да ће Група за социологију бити основана на Филозофском факултету у Београду. Као један институционални међукорак била је инцијатива, коју је подржала и Секција ЈДС-а за Србију, да се формира Катедра за социологију при Универзитету, која би координисала наставне планове и пружала помоћ наставницима који већ предају социологију на појединим факултетима друштвених наука (С. В., исто). Али, оснивање групе за социологију баш на Филозофском факултету изгледа да ипак, у другој половини педесетих, нико озбиљно није доводио у питање.

Прво поколење дипломираних социолога у Србији,
Филозофски факултет у Београду, 1963:

(стоје у последњем реду, с лева на десно) Милош Немањић, проф. Цветко Костић, Милорад Радевић, проф. Војин Милић, Борислав Ј. Димковић, (стоје у првом реду с лева на десно) Радмила Микашиновић, Гордана Каћански, Оливера Богдановић, проф. Михило Поповић, Ново Вујошевић, Михаило Пешић, (чучи у средини) Саво Дутина, (чуче с лева на десно) Томица Николић, Смиљка Станковић, Вијорка Кнежевић, Марија Каљевић (Богдановић), Стојанка Веселинов, Ружа Петровић

(Извор: Легат Војина Милића)

Часопис првог поколења студената социологије
Социолошки билтен (1962-1964);
часопис је доцније променио име у
Социолошке теме (1966-1968)

Тако се, школске 1959/1960, на новоосновану Групу за социлогију уписало 137 студената, наредне године 284, а треће године 382, што јасно показује интересовање, али и амбицију новоотворене групе (данас се уписује стотинак студената). Од 1963. у просеку 27 студената ће сваке године дипломирати на овој групи, што ће обезбедити стални прилив нових чланова у нашу социолошку заједницу. Уследиће оснивање Департмана за социологију и на Филозофском факултету у Нишу (1971), са стотинак уписаних студената. На Филозофском факултету у Новом Саду најпре се образује група за марксизам (1978), која прераста у студијску групу за филозофију и социологију (1988), да би 1996. дошло до образовања Одсека за социологију, на који се уписује око стотинак студената. На Филозофском факултету у Приштини од 1973. постоји двопредметна катедра филозофија–социологија, а 2009. се, на Филозофском факултету који је сада измештен у Косовску Митровићу, уписало првих 30 студената социологије. Процењује се да данас у Србији има преко две хиљаде дипломираних социолога.

Слободан Антонић