Мејлинг листа

Поштовани посетиоци, овде се можете пријавити на нашу мејлинг листу, како бисмо били у могућности да вас путем имејла редовно обавештавамо о новостима и текућим активностима.







Оснивање и рад Секције ЈУС-а за НР Србију (1954-1956)

У периоду након рата (1945-1948) као основна истина о друштву проглашен је „историјски материјализам“, док је сама социологија означена као „буржоаска творевина и лажна наука, од које се није имало ништа научити“ (Лукић, исто, 110), односно „типичан израз идеологије грађанског друштва, ненаучно и у целини конзервативно мишљење“ (Митровић, Социолошки лексикон, 646). Последњи трзаји социологије, током 1945, били су књига Увод у социологију религије Слободана Жарковића (у којој се Жарковић држи Диркема, али га и критикује) и један број Правне мисли: часописа за право и социологију (април 1945). Од 1946. до 1951. само две књиге штампане у Југославији имале су у наслову реч „социологија“. То су били преводи књига Сувремена буржоаска социологија о проблемима рата и мира, П. Федосејева (1947) и Банкротство буржоаске социологије, Г. Александрова (1948). Јасно је да је у обема књигама реч „социологија“ употребљена у изразито негативном контексту. У том периоду, социологија се није предавала ни на једном факултету у Србији, није се изучавала ни на једном институту, нити се ико отворено смео назвати социологом.

Сукоб Ј. Б. Тита и Ј. В. Стаљина 1948, довео је до почетка процеса „дедогматизације“ званичне марксистичко-лењинистичке идеологије. Тако се и на социологију почело гледати с нешто више разумевања. У наредном раздобљу (1949-1956) није било више антисоциолошких публикација, али је објављена само једна књига са „социологијом“ у имену: Социолошке теме, Стјепана Пулишелића (1952). Међутим, још 1954. у теоријском часопису СКЈ Наша стварност (излазио 1946-1963) један од главних партијских идеолога Борис Зихерл објављује чланак „Историјски материјализам и савремена `социологија`“ (год. 8, бр. 4, стр. 46-64). У њему он критикује неке домаће теоретичаре због покушаја заснивања „социологије“. Ту реч Зихрел упорно пише под наводнићима (стр. 48, 49, 57, 59, 60, 63, 64) или јој лепи атрибут „буржоаска“. Он оштро одбацује тврдње да је В. И. Лењин упоредо користио појмове „историјски материјализам“ и „социологија“, тврдећи да се и „Лењин одлучно ограђује од `социологије` као изразито буржоаског изума и свуда је ставља под наводне знакове“ (64). Зато и он захтева да се научнићи у ФНРЈ ману социологије и остану код изучавања и развијања историјског материјализма.

Међутим, исте године, у Универзитетском веснику (Београд, 20. маја 1954, стр. 2), Радомир Лукић објављује чланак „Основи науке о друштву“. У њему ће се овај предратни сарадник Ђорђа Тасића и „његов ондашњи најбољи студент на Правном факултету“ (Кандић, 2, 99; Лукић је дипломирао с просеком 10) директно и отворено заложити за увођење социологије („основа науке о друштву“) као обавезног предмета на правне факултете. Он је чак затражио да се то уради одмах, тврдећи да је увођење социологије „не само корисно, него управо неопходно“.

Радомир Лукић,
први председник ССД (1954-1956)

Управо ће Радомир Лукић, исте године, бити и један од главних иницијатора да се у Србији оснује социолошко друштво. Претходно је већ створено (односно обновљено предратно) Српско филозофско друштво (1951). Стога је група социолога, професора Правног факултета у Београду, међу којима су били Радомир Лукић и његов асистент Стеван Врачар, покренула иницијативу за стварање (обнављање) и социолошког друштва у Србији (Митровић, 37). Међутим, за разлику од филозофа, који су најпре створили Српско филозофско друштво (1951), а тек онда Југословенско филозофско друштво (1956), социолози су одлучили да одмах створе социолошко друштво на нивоу целе тадашње земље, а онда, у оквиру њега, и посебну секцију за Србију. Разлог оваквом реду корака била је чињеница да је број активних социолога био знатно мањи него филозофа, те да је социологија, за разлику од филозофије, још увек била наука чији је статус био, и у политичком, и у официјелно-институционалном смислу, проблематичан (јер она, за разлику од филозофије, није предавана ни на универзитету, ни у средњим школама).

Тако је у октобру 1954, основано Југословенско удружења за социологију (ЈУС; први председник Олег Мандић, из Хрватске). Одмах затим, уследио је оснивачки састанак Секције за НР Србију, у Београду, 28. децембра 1954. (Стеван Врачар, „Досадашњи рад Југословенског социолошког друштва (Секција за НР Србију, Београд)“, Југословенски часопис за филозофију и социологију, год. 1, бр. 1, стр. 217-220; стр. 217). Први председник српске секције постао је Радомир Лукић, а први секретар Стеван Врачар (1926-2007), тада Лукићев асистент на предмету Теорија државе и права (који је у то време започео рад на докторској дисертацији „Социјална садржина функције државно-правног поретка“).

Стеван Врачар,
секретар ССД (1954-1956)

Ова секција ће, након извесног времена, узети име Српско социолошко друштво, са организационим континуитетом до данашњих дана. Тако ће 28. децембра 1954. коначно и у Србији бити створено трајно, научно-струковно, социолошко друштво. Тиме ће се реализовати све оне тежње да се направи удружење за социологију које су свој израз имале у Друштву за социјално васпитање (1918-1919) Михаила Аврамовића, у Социолошком друштву (1920-1921) Мирка Косића, те у Друштву за социологију и друштвене науке (1935-1941) Ђорђа Тасића.

Чак би се могло рећи да постоји и известан персонални конинуитет између данашњег Српског социолошког друштва и сва три претходна друштава. Наиме, оснивач и први председник нашег друштва, Радомир Лукић, био је сарадник и „најбољи студент“ Ђорђа Тасића, оснивача и председника Друштва за социологију и друштвене науке (1935-1941), Ђорђе Тасић је био један од тројице чланова иницијативног одбора Социолошког друштва (1920-1921) Мирка Косића, а Тасић и Косић су били активни чланови Друштва за социјално васпитање (1918-1919) Михаила Аврамовића, који је и сам тесно сарађивао с Косићевим часописем и Тасићевим друштвом. Наравно, и поред тесних персоналних веза њихових оснивача, између три предратна социолошка друштва ипак не постоји и организациони континуитет. Осим тога, Тасићево друштво је једино право, успело социолошко друштво, док је Аврамовићево било одвећ краткотрајно и пре свега социјилно-активистичко, а тек онда социолошко, а Косићево друштво ипак је остало само на часопису (излазио две године), те иницијативном одбору и 54 пријављена члана (али се никада није фактички конституисало).

Ипак, могло би се рећи да Српско социолошко друштво, с организационим континутетом од 1954. године, своје корене има у предратном Друштву за социологију и друштвене науке (1935-1941), које је успело да заживи и да озбиљно ради, створивши при том оно језгро правника-социолога које ће, после рата, иницирати формирање (обнављање) и нашег данашањег социолошког друштва.

 У раздобљу 1954-1956, удружење српских социолога је највише радило на следећим пољима.

Најпре, удружење је настојало „да окупи што већи број стручњака, који се баве социолошким проблемима, а који се налазе на разним факултетима, институтима и у установама, као и све оне који се нарочито интересују за развијање социологије» (Врачар, 218). Удружење је успело да окупи «више десетина другова», као и да оствари «повремени контакт и сарадњу са извесним бројем стручњака» (исто).

Друго, «највећи резултати су остварени у погледу одржавања дискусионих састанака», који су «увек били добро посећени (20-30 присутних)». На њима су поднети следећи уводни реферати:

  1. Олег Мандић (Загреб): Однос историјског материјализма и социологије (28. децембар 1954).
  2. Цветко Костић: Сељаци индустријски радници (9. март 1955).
  3. Војин Милић: Експеримент у социолошком истраживању (7. април 1955).
  4. Радмила Његић: О депопулацији у Источној Србији (28. април 1956).
  5. Илија Перић: О науци о радном човеку – ергазиологији (18. мај 1955).
  6. Радомир Лукић: Шта је друштвена појава (9. децембар 1955).
  7. Алберт Вајс: Историја и социологија (1. јануар 1956).
  8. Јоже Горичар (Љубљана): О предмету и методу наше социологије (21. јануар 1956).
  9. Радмила Чолановић: Тестови у социометрији (8. фебруар 1956).
  10. Михаило Ступар: Социјална политика и структура становништва (15. март 1956).
  11. Александра Ђурановић: Проблематика жена у радном односу (о резултатима конгреса жена у Милану) (13. април 1956).
  12. Радомир Лукић: Извештај о раду соцолошког конгреса у Амстердаму (20. септембар 1956).
  13. Борислав Савић: Методи испитивања утићаја социјално-економских фактора на ниво исхране (17. октобар 1956).
  14. Рудолф Леградић (Скопље): О неким проблемима етике (7. новембар 1956)
  15. Стјепан Хан: Продуктивност рада (21. новембар 1956)
  16. Војин Милић: Склапање и развод брака према занимању (7. децембар 1956).

Треће, удружење је радило на популаризацији социологије, објављујући чланке по штампи и држећи јавна предавања. Тако су на Коларчевом народном универзитету одржана следећа предавања:

  1. Радомир Лукић: Појам и значај социологије (17. јануар 1956).
  2. Војин Милић: О соцолошком предвиђању друштвених појава (24. јануар 1956).
  3. Цветко Костић: О руралној социологији (31. јануар 1956).
  4. Слободан Поповић: Психологија, социологија и педагогика (7. фебруар 1956).
  5. Сретен Вукосављевић: Култура сеоског становања (14. фебруар 1956).
  6. Радомир Лукић: Савремена америчка социологија (21. фебруар 1956).

За ова предавања каже се да су „била примљена са знатним интересовањем шире публике“ (исто, 218). Међу предавачима видимо и Слободана Поповића, који је у Тасићевом Социолошком прегледу (1938) објавио чланак „Прилог проучавању односа између социологије и психологије“ (69-75), као и Сретена Вукосављевића, једног од најважнијих сарадника Јовановићевог и Тасићевог Института за социологију. Тако је, на персоналном нивоу, још једном потврђен континуитет са Друштвом за социологију и друштвене науке.

Четврто, удружење је желело да попуни празнину која је настала услед недостатка искуствених истраживања из области социологије, па је организовало два истраживања. Радомир Лукић је организовао анкету о животу студената Правног факултета (на узорку од „неколико стотина испитаника“), а Борислав Савић је спровео анкету о животу радничке омладине (уз помоћ студената Економског и Филозофског факултета).

Жорж Фридман,
председник ИСА (1956-1959),
гост ССД 1956.

Пето, успостављени су контакти са страним социолозима, и то на највишем нивоу. Радомир Лукић и Илија Станојчић су учествовали, с рефератима, на конгресу Међународног удружења социолога (ИСА) у Амстердаму (1956). Тамо су успоставили контакт са новоизабраним председником светске организације социолога, Жоржом Фридманом (Georges Friedman, председник ИСА 1956-1959). Фридман је, затим, очигледно на Лукићев позив, дошао у Београд, и за српске социологе одржао предавање Савремено стање социолошких истраживања у Француској (28. септембра 1956). Такође, заједно са ЈУС-ом, организован је, марта 1956, „дискусиони састанак“ с америчким социологом Ирвином Сандерсом (Irwin T. Sanders), као и, маја 1956, са руским етнологом А. Берестњевом. Коначно, заједно са Српским филозофским друштвом организован је разговор са Анри Лефевром (Henri Lefebvre), 13. септембра 1956. Успостављање овако високог нивоа официјелних контаката с најпознатијим страним социолозима и са званичницима Светске социолошке организације (ИСА), заиста је било велики успех Радомира Лукића и његовог социолошког друштва.

Шесто, удружење је успоставило контакт и са другим домаћим асоцијацијама из области друштвених наука. Осим са Српским филозофским друштвом, српско социолошко друштво је сарађивало и са Југословенским удружењем за политичке науке. Са њима је, 27. септембра 1956, одржан „дискусиони састанак о политичком, друштвеном и економском уређењу наше земље, као и о питањима социологије, марксизма и социјализма уопште“ (Врачар, 230).

Седмо, удружење је почело с активностима на оснивању годишњака – часописа посвећеног социологији. Српско филозофско друштво је већ имало свој часопис Филозофски преглед (1953). Но догађаји који ће уследити, а који су били последица политички наложеног уједињења социолошког и филозофског друштва (1956) у једну организацију (Југословенског удружења за филозофију и социологију), довешће до стварања заједничког часописа нове организације (Југословенски часопис за филозофију и социологију, 1957), што ће имати за последицу укидање Филозофског прегледа (1958) и заустављање свих активности на покретању првог српског послератног социолошког часописа.

Анри Лефевр,
гост ССД 1956.

Требало би напоменути да је све ове импресивне акције за само две године српско социолошко удружење успело да уради без иједног динара помоћи, дакле само на основу прикупљене чланрине. „Тек у другој половини 1956. примљена је неопходна помоћ од државног органа“ (Врачар, 220). Тим више су ова постигнућа удружења, у раздобљу 1954-1956, импресивна.

Најзаслужнији за овако добар почетак рада друштва био је Радомир Лукић. Он је, може се то слободно рећи, био један од најбољих председника ССД, и својом посвећеношћу и енергијом поставио трајне темеље Српског социолошког друштва. Лукић ће, затим, на оснивачкој скупштини Југословенског удружења за филозофију и социолигију, 9. новембра 1956, бити изабран за једног од двојице потпредседника нове организације (председник је био Јоже Горичар, а други потпредседник Вуко Павићевић). Такође ће постати и један од четворице чланова „уже редакције“ новооснованог Југословенског часописа за филозофију и социологију (остала тројица су били Вељко Кораћ, Михаило Марковић и Андрија Стојковић). Стога ће Лукић на следећој скупштини Секције ЈДС за НР Србију, 17. јануара 1957, предати дужност председника српских социолога Цветку Костићу.

Ипак, Лукић ће и наредних година остати spiritus movens српског удружења социолога. И када, априла 1958, на „дискусиони састанак“ овдашњих социолога са секретаром ИСА (1953-1959), Томасом Ботомором (Thomas Bottomore), буде довео Анри Жана (Henri Janne), директора Солвејевог института (1952-1959), који је такође у то време боравио у Београду, да и он нешто каже на тему „појма и значаја класа у друштву“, Лукић ће један симболички круг у развоју социологије у Србији затворити на најбољи могући начин.

Јер, његов професор, Ђорђе Тасић, двадесет година раније, посетио је Солвејев институт и одушевљено, у часопису тек основаног социолошког удружења, преносио оно што је тамо видео, сањајући да се и у Србији направи нешто слично. Сада пак, директор тог истог чувеног института долази у Србију и присуствује састанку српских социолога, који управо расправљају са секретаром светског удружења социолога о једној важној социолошкој теми. А све се то дешава баш у доба када почиње са радом Социолошко одељење новооснованог Института за друштвене науке у Београду (1958), када удружење српских социолога уприличује меморијалну седницу поводом 15 година од трагичне смрти Ђорђа Тасића, на којој говоре његови сарадници Јован Ђорђевић, Сретен Вукосављевић и Радомир Лукић (као и један млађи социолог, Цветко Костић) и када доцент Филозофског факултета, Михило Поповић посећује Солвејев институт (1958/59), да би одмах затим био један од оснивача првог одељења за школовање професионалних социолога у тадашњој Југославији (Поповић је о Солвејевом институту објавио и текст у Социологији, год. 1/1959, бр. 2-3, стр. 160-164).

Ђорђе Тасић би свакако био задовољан да је све то могао да види. И верујемо да су сени овог трагичног великана српске социлогије тиме, коначно, нашле своје смирење. А личност најзаслужнија за то свакако јесте професор Радомир Лукић.

Слободан Антонић