Загорка Голубовић (Дебрц, 1930-), дипломирала филозофију на Филозофском факултету у Београду (1952), где је радила од 1957. На студијском боравку у Енглеској (1957/58) упознала се са социјалном антропологијом, коју је затим утемељила у Србији. Докторирала на Филозофском факултету у Београду (1962). Припадала српском делу «Праксис» групе, удаљена са Филозофског факултета (1975), заједно са још седморо професора. Њена књига Човек и његов свет у антрополошкој перспективи (1973) била је забрањена. Од 1981. ради на Институту за филозофију и друштвену теорију. Усавршавала се у САД (1989). Предавала на универзитетима у Енглеској, Шведској и САД. Враћена, у звању редовног професора на Филозофски факултет (1990). Од 1996. поново на Институту за филозофију и друштвену теорију. Била посланик у савезној скупштини (1960-62), председник Српског социолошког друштва (1968-1971) и управник Одељења за социологију Филозофског факултета у Београду (1991-1993). Дела: Проблеми савремене теорије личности (1966), Антропологија као друштвена наука (1967), Човек и његов свет у антрополошкој перспективи (1973), Породица као људска заједница: алтернатива ауторитарном схватању породице као система прилагођеног понашања (1981), Стаљинизам и социјализам (1982), Криза идентитета савременог југословенског друштва: југословенски пут у социјализам виђен из различитих углова (1988), Антрополошки портрети (1991), Антропологија у персоналистичком кључу (1997). Странпутице демократизације у постсоцијализму (1999), Ја и други: антропололошка истраживања индивидуалног и колективног идентитета (1999), Изазови демократије у савременом свету (2003), Поуке и дилеме минулог века: филозофско-антрополошка размишљања о главним идејама нашег времена (2006), Антропологија (2007), Култура и преображај Србије : вредносна усмерења грађана у променама после 2000. године (2010, заједно с Исидором Јарић), Како калимо демократију: шта нисмо научили (2011). Библиографија у: Живети против струје (2001, стр. 140-149).