Драгољуб Мићуновић (Мердаре, 1930-), дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду (1954). Био професор у Учитељској школи у Београду и у крушевачкој гимназији. За асистента на Одељењу за филозофију и социологију Филозофског факултета у Београду изабран 1960. Докторирао 1969. и изабран за доцента Историје социјалних и политичких теорија. Укључио се у покрет интелектуалаца око "Праксиса" и "Философије". Учесник студенског бунта 1968. Био у групи од осам професора који су удаљени са Филозофског факултета у Београду (1975). Под притиском међународне јавности добио запослење на Одељењу за филозофију Инсититута друштвених наука у Београду (1981). На Филозофски факултет враћен 1990, као редовни професор. Имао више студијских боравака у Француској, Немачкој, Енглеској и САД. Био председник Српског социолошког друштва (1971-1973). Председник Демократске странке (1990-1994) и Демократског центра (1996-2003). Републички посланик 1990. и 2007, савезни 1992, 1996. и 2000. Председник Већа грађана Савезне скупштине (2000-2003), и председник Скупштине Србије и Црне Горе (2003-6). Објавио: Логика и социологија (1971) и Социјална филозофија (1988), Филозофија минима (2001), Моја политика (2005), Речи у времену (2007) Историја друштвених теорија, књига 1-2. (2010).